U vremenu kada je teško biti svoj i drugačiji, glumcu Ljubomiru Bandoviću (36) pošlo je za rukom da upečatljivom pojavom, ali i talentom svaku svoju ulogu pretvori u malo remek-delo. Iako je pre više od tri decenije rešio da bude glumac, njegov motiv nikada nije bio da postane velika zvezda, već samo bolji čovek. Ovaj rođeni Crnogorac koji na prvi pogled deluje strogo, veoma je skroman i srdačan čovek koji razoružava svojom ljubavlju prema glumi, a nakon premijere filma Smrt čoveka na Balkanu u intervjuu za Story iskreno je govorio o ranjivosti glumca, zašto mu je sujeta strana, kao i o svom sedmogodišnjem braku sa suprugom Tatjanom koja je slikarka.
Story: Kakva su vaša očekivanja od novog filma?
- Neskromno velika, jer mi se film izuzetno dopao. Koliko god da su likovi stereotipni, oni su presek društva, ne samo u Srbiji već na Balkanu. Svi koji imaju neke funkcije u tom filmu, od lekara pa do grobara, preko veze su dobili posao i svi su oni nečiji. Kada shvate da je kamera uključena, onda tek saznajemo kakvi su. A ljudi su uglavnom ono što o sebi ćute.
Story: Da li i glumac danas dobija poslove preko veze?
- Ja ne, jer nisam ničiji. Trudim se da sa svima imam dobar ili bar prećutno harmoničan odnos. U filmu nisam bitan ja, nego je bitan sam film. Ne delim ljude na dobre, loše, glupe ili pametne, svako od nas je, zavisno od trenutka, ponekad ispao đubre ili dobar čovek.
Story: Kažete da je sam film uvek najvažniji. Kako se prevazilazi glumačka sujeta?
- Nikada nisam imao problem sa tim jer nisam počeo da se bavim ovim poslom da bih bio glumac, nego da bih radio nešto što me suštinski interesuje, a to je gluma. Shvatio sam kako je to jedna ozbiljna igra iz koje može mnogo da se nauči i poligon gde čovek može od sebe da napravi bolju osobu. Ako je pametan, neće koristiti glumu za sebe, nego sebe za glumu. Ne verujem da je neko od svetskih zvezda specijalno sujetan, već da je reč o vrlo skromnim, dobrim i pristupačnim ljudima. Poslednjih godina imam priliku da se, uslovno rečeno, srećem sa obožavaocima i da kod dece osetim tu ustreptalost kada mi priđu da se fotografišemo. To je lepo i može da imponuje, ali čovek mora više od pola tih činova da skine sa ramena i da ih odbaci, a potom nastavi dalje da radi. Veliki Petar Kralj rekao je možda najtačniju misao kad je reč o našem poslu: Svaka uloga je prva. I kad se igra treći stražar, čovek može da napravi dobitak od toga, ako je pametan.
Story: Zašto glumci u našoj zemlji nisu zvezde, nego su to neki drugi?
- Ako mislite na političare, oni su antizvezde. A ja nisam glumačka zvezda, niti sebe želim tako da doživljavam. Nemam ništa protiv da ljudi tako misle, ali onog trenutka kada počnem da doživljavam sebe na taj način, otvoriću pekaru ili mesaru i neću više da se bavim glumom. Kada sam na crvenom tepihu, osećam da sam deo nečega što će neko da voli ili mrzi. Mi glumci smo nekako ogoljeni pred ljudima i vrlo smo ranjivi u tom smislu. Koliko god neka nerealna ljubav koju dobijamo može da nas oraspoloži ili digne u nebesa, tako isto nekakvo nerazumevanje ili nipodaštavanje može da nas baci u depresiju. Vrlo smo tanani i osetljivi po tom pitanju.
Story: Šta je najteže u vašem poslu?
- Ljudi... Ima onih koji su zaokupljeni sobom, misle da film zavisi od njih, ima onih koji se podrazumevaju, koji su potpuno zalutali u ovaj posao... A važna je svest da smo svi mi manji od pozorišta, filma ili serije, da smo u njihovoj službi, da smo šrafovi te mašinerije, a ne obrnuto. To mi najviše smeta, ali vremenom sam naučio da iskuliram, što kažu mladi.
Story: Biti popularan danas znači deliti i svoju privatnost. Kako vi izlazite na kraj s tim?
- Gledam na to kao na proizvod vremena u kome živimo. U nedostatku svog života počinju da te interesuje tuđi. Ljudi uglavnom u drugima traže sopstvene greške. U tom smislu popularnost je, kao i sve ostalo, mač sa dve oštrice jer čovek može da bude njome ponesen. Kada bih sada počeo da savijam viljuške oko ruke, onda bi to potrlo sve ono što sam ja, a tu sam da služim umetnosti jer me to zanima. Tada bih pljunuo na sebe i skočio sebi u usta, a onaj klinac od četrnaest godina koji je sanjao da se bavi ovim poslom, kada bi me sreo na ulici, mogao bi da mi kaže: Sram te bilo! A nisam siguran kako bih preživeo. Mnogo ljudi koristi ovaj brzi način života da dođe do nekih uspona, ali sve je to kratkog daha jer je trajanje jedino merilo u bilo kom poslu.
Story: Retko se možete videti u javnosti sa suprugom Tatjanom. Da li je to vaš izbor ili njen?
- Ona dolazi na moje premijere i prati sve što radim, ali nismo ekstrovertni u tom smislu. Ono što je naše ostaje kod kuće. Imam neka svoja interna mesta u gradu, kafane u koje redovno idem i koje me ispunjavaju. A nisam video ni da je izlaganje medijima i život na ivici skandala nekome donelo dobra. Razgovore sa novinarima smatram delom posla, ali da me viđaju pijanog po kafanama, a umem i da se napijem, to mi baš nije u interesu, a i žena mi je mnogo fina! (Smeh)
Story: Šta je vama kao muškarcu doneo brak?
- Doneo mi je mir. Sve ono što su bile moje loše osobine supruga je tako pametno uspela da prepusti meni na menjanje. Ona ne nastupa agresivno, već sve pusti i veruje u moju pamet, a onda ta moja glupost obiđe krug i ošamari me, pa sam ja taj koji kaže: Au, pa ovo nije trebalo! Jednostavno, energije su nam se poklopile i to je divno. Imamo veliko poverenje jedno u drugo, i šta čovek može više da poželi?
Story: Klince neke?
- Uh, nadamo se!
Story: Očekuju li vas još neki projekti?
- Nedavno sam završio snimanje novog filma Darka Lungulova Spomenik Majklu Džeksona i imam neke pozive za pozorište, a najavljeno je i snimanje nastavka serije Vojna akademija za proleće.
Jelena Kulović
