Proteklih nedelja Robert Prosinečki (43) našao se u fokusu javnost jer je iznenada prekinuo svoj trenerski ugovor sa fudbalskim klubom Crvena zvezda, u kojem je svojevremeno ostvario sjajne igračke trenutke. Legendarni sportista i jedan od najomiljenijih hrvatskih fudbalera koga, između ostalog, pamte i kao igrača Real Madrida, Barselone, Sevilje, osvajača bronze na Svetskom prvenstvu 1998. godine, nikada se nije ponašao kao razmažena zvezda. U skladu s tim, intervju je zakazao u popularnom porodičnom restoranu Prosikito u Zagrebu, samo dan nakon povratka iz Beograda. Umoran, ali dobre volje, Žuti, kako ga od milja zovu, pokazao je impresivne tetovaže kojima je nedavno oslikao podlaktice. Iako je razgovor obavljen na mirnom mestu, brojni Robijevi prijatelji prilazili su da ga pozdrave, pa je razgovor potrajao više nego što se očekivalo. Međutim, nekadašnji fudbalski as strpljivo je odgovarao na sva pitanja. Na kraju, šarmantno se nasmejao i otkrio da se žuri na ukusan porodični ručak koji mu je izuzetno nedostajao u Beogradu.
Story: Nakon dvadeset meseci trenerskog mandata u Crvenoj zvezdi, odlučili ste da odete iz Beograda. Što je prelilo čašu?
- Razmišljao sam nekoliko meseci i tu odluku nisam doneo preko noći. Generalno, ne mogu ništa loše da kažem o tom klubu. Jednostavno, bilo je finansijskih problema koji su nas ometali u radu i zbog toga više nisam mogao da izdržim. Nadam se da će se klub brzo oporaviti i rešiti sve nelagodnosti.
Story: Kakve su vas emocije preplavile kada ste odlučili da odete?
- Nije mi bilo lako, mesecima sam radio na boljitku tog kluba i ljudi su me voleli, ali jednostavno nisam mogao više. Ta odluka bila je najpoštenija i prema meni i prema Crvenoj zvezdi.
Story: Uživali ste podršku većine srpskih medija, ali i navijača. Kako su oni reagovali na vaš odlazak?
- Imao sam imao dobre odnose sa ljudima jer su, na prvom mestu, prepoznali moj rad i viziju. Otišao sam na miran način i to se mnogima dopalo. To je moj stil, možda nekada nije najbolji, ali ja sam takav. To se videlo i na završnoj konferenciji za novinare kad sam se pozdravio sa svima. U međuvremenu, čuo sam da su navijači, nakon što sam otišao, na utakmici Crvena zvezda – Bordo, nosili transparente sa napisima: Hvala za energiju, hvala na svemu i Vrata su ti uvek otvorena. To su za mene vrlo emotivne stvari.
Story: S obzirom na nepovoljne okolnosti koje su vas pratile, mediji su isticali da ste bili i ostali gospodin. Kako ste uspeli da sačuvate živce?
- Po prirodi nisam impulsivan. Ponekad planem, ali uvek se trudim da u potpunosti sagledam problem, pa da tek onda reagujem.
Story: U Hrvatskoj su vam pojedinci zamerili kada ste potpisali ugovor sa Zvezdom. Šta biste im poručili?
- To me ne zanima. Imam svoju porodicu, prijatelje i pitam se gde bih završio da slušam svačije kritike. S druge strane, svako ima pravo da piše šta god želi.
Story: Kada se osvrnete, da li ste zadovoljni obavljenim poslom?
- Jesam. Doduše, sve što radite uvek može da bude bolje, ali i lošije. Naravno, postoje i oni koji sve komentarišu. Mislim da sam svih ovih meseci bio maksimalno korektan i drago mi je što sam se afirmisao kao trener. Koliko god da mi je bilo stresno, uživao sam u poslu koji sam obavljao. Sad se okrećem novim izazovima.
Story: Postoji li nešto u Beogradu za čim ćete žaliti, a da nije u vezi sa fudbalom?
- Beograd je moj drugi grad, mesto u kojem sam igrao i koje volim. Tamo sam se osećao fenomenalno. Normalno je da se u svakom gradu u kojem živiš vežeš za nešto, bilo da je reč o omiljenom kafiću, restoranu... U Beogradu sam ostavio veliki krug prijatelja i posao, ali sve to sada moram da stavim sa strane i razmislim kuda dalje...
Story: Koliko je supruzi Vlatki, ćerkama Roberti i Leonardi, kao i vama samom teško pala selidba i upis dece u novu školu?
- Život je stresan i ništa ne može da se planira. Svaki čovek mora da nauči kako da se nosi sa problemima. Dok smo bili u Beogradu, devojčice smo upisali u englesku školu i tamo su stekle nove prijatelje. To je dobra strana selidbe jer deca upoznaju nove jezike, kulture, gradove... Roberta i Leonarda se brzo prilagođavaju i navikavaju na život. Sada ćemo ih upisati u jednu zagrebačku privatnu školu, jedino mi je žao što će malo kasniti sa početkom školske godine.
Story: Kada ste se odselili iz Beograda, što ste poneli, postoji li nešto za što ste bili posebno emotivno vezani?
- Osim ličnih stvari s kojima sam i došao, vratio sam se sa svim uspomenama. To su majice, slike, pokloni koje sam dobio od navijača... Sve me to veže za jedno lepo životno razdoblje.
Story: Da li ste izlazili dok ste živeli u srpskoj prestonici?
- Pa ne baš mnogo, uglavnom sam odlazio na ručkove i u kafiće. Činjenica je da sam kao trener stalno bio fokusiran na posao, pa sam dosta vremena provodio u klubu. Porodična atmosfera najviše mi je odgovarala jer me je to oslobađalo od stresa. Na kraju, ja sam porodičan čovek i nemam vremena za izlaske. Tako živim...
Story: Jednom ste rekli da se tokom četrnaestogodišnjeg braka sa suprugom Vlatkom nikad niste porečkali?
- Ne znam kako smo to uspeli, pri tom ne računam neke sitne rasprave. Za mene bi bilo nenormalno da smo se svađali. Ljudi u braku moraju da budu tolerantni. Imamo prekrasnu decu i razloge za sreću. Život ionako prebrzo prolazi i nemam vremena za glupe stvari. Vlatka i ja odlično funkcionišemo.
Story: Što bi po vama bio najbolji recept za uspešan brak?
- Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, najviše zbog vremena u kojem živimo. U ovoj nemaštini, ni ljubav ponekad nije dovoljna da ljudi ostanu zajedno pa ispada da je najvažnija egzistencijalna stabilnost. Hvala Bogu, moji ne proživljavaju stres kada je o tome reč.
Smatram da bi supružnici trebalo da se vesele svakom danu i zbog toga nastojim da tako provodim vreme sa porodicom. Nastojim da što više budem sa najmilijima.
Story: Što je vaša supruga Vlatka imala, a druge žene nisu?
- Čim sam je video, odmah mi se svidela. Tokom upoznavanja shvatio sam da mi odgovara u svemu. Vlatka je žena s kojom mogu da doživim starost.
Story: Kakve su devojčice Leonarda i Roberta?
- Moram da ih pohvalim zato što su odlične u školi. Ne forsiramo ih da idu na bilo kakve sportske aktivnosti. Nismo tako ambiciozni roditelji. Ulažemo u njihovo znanje i želimo da nauče što više stranih jezika.
Story: Šta su nasledile od vas, a šta od supruge?
- Teško mi je da na to odgovorim. One su neka lepa mešavina Vlatke i mene.
Story: Kakve vrednosti nastojite da im usadite?
- Odgajamo ih kao i svaka normalna porodica. Pre svega moraju da budu lepo vaspitane. Trudimo se da izrastu u poštene i dobre ljude.
Story: Kakvi su vam dalji poslovni planovi?
- Prvo moram da se odmorim i upišem decu u školu. U ovom trenutku reprezentacija me ne zanima, kao ni hrvatski klupski fudbal. Ambicije su mi drugačije.
Story: Svojevremeno ste, igrajući za Real Madrid i Barselonu, imali priliku da upoznate svetski slavne fudbalere. Možete li se složiti da su veliki ljudi ujedno i najjednostavniji?
- Mislim da je to uvek tako. Svi velikani koje sam upoznao, bili su jednostavni i dobri ljudi. To je posebno vidljivo među sportistima, ali uvek ima izuzetaka.
Story: Malo ljudi zna da ste zaljubljeni u slikarstvo?
- Kako je Bog ponekad nepravedan! Mnogo bih voleo da slikam, ali nemam talenta. Moja Vlatka ga ima, ali retko kad se prihvati četkice.
Razgovarala: Antonija Nazor
Priredila: Moni Marković
