Odrastanje na reci Rasini i u toplom porodičnom domu u rodnom Kruševcu, gde su se negovale prave tradicionalne vrednosti, utrlo je glumcu Vojinu Ćetkoviću (40) istinska i čvrsta uverenja kojih se ne odriče ni danas. Prvi put na scenu kročio je sa svega osam godina u Kruševačkom pozorištu a raskošan talenat koji se polako pomaljao tokom studija glume u Beogradu zablistao je u brojnim serijama i filsmkim ostvarenjima, ali i pozorišnim komadima koji se rado pamte. Ovaj harizmatični umetnik koji je već tri i po godine u srećnom braku sa koleginicom Slobodom Mićalović (30), koja mu je podarila blizankinje Veru i Milu koje će 29. januara napuniti dve godine, uprkos popularnosti ne voli da je u žiži javnosti a u intervjuu za Story govori kako najradije provodi vreme sa svojim mezimicama i šta mu je najvažnije u životu, da li mu laska što kraj sebe ima jednu od najpoželjnijih žena, ali i otvoreno o svojim manama i stvarima koje ga ispunjavaju.
Story: Po čemu ćete pamtiti proteklu 2011. godinu?
- Po tome što sam počeo i završio grube radove na svojoj vikendici u Čortanovcima koja se pretvorila u kuću. Radio sam je onako kako sam otprilike hteo i po novim ekološkim standardima, koristio sam neke nove materijale i uživao u tome. Birao sam mesto sa koga mogu jednostavno da odem da odigram predstavu i vratim se da prespavam. Imam mnoga omiljena mesta širom Srbije na kojima bih možda radije imao kuću, ali su daleko.
Story: Posećujete li često svoju porodicu u rodnom Kruševcu?
- Baš sam skoro bio kod ujaka na slavi, ali prvenstveno se trudim da moja deca idu što više tamo, jer moji roditelji i brat imaju kuću sa dvorištem i to je za njih pravo uživanje. S druge strane, prilično smo bliski, tako da mi oni uvek nedostaju, a sada i mojim ćerkama.
Story: Da li ste za sve ove godine uspeli da se naviknete na život pod lupom javnosti?
- Jesam, ali ne mogu da se priviknem na neke budalaštine koje se pojavljuju u poslednje vreme, kao što su pojedinci koji čekaju ispred zgrade po pet, šest dana i onda me prate kolima da me snime. To me veoma nervira, a koliko sam se raspitao mislim i da je to protivzakonito. Jer, niti je ovo Holivud niti smo mi neke zvezde, niti živimo ekstravagantnim životom. Živim potpuno normalno, idem u prodavnicu ili na pijacu, bacam đubre, izvodim decu napolje kao i svi obični ljudi.
Story: Jeste li mogli da zamislite da će vam se to dogoditi kada ste odlučili da se bavite glumom?
- Ne. Kada sam počeo da se bavim ovim poslom to su bila drugačija vremena i glumci su nekako bili gospoda i elita. Sada nas stavljaju u koš sa estradom, što mi nismo u suštini. To je pogrešno i zbog vaspitavanja mladih generacija naročito kada se ima u vidu uticaj televizije.
Story: Da li su vas zaboleli natpisi da se razvodite i umete li da se distancirate od takvih glasina?
- Ne, ja samo mogu da zamislim tog jadnika koji sedi kod kuće i tako nešto smisli i čime se on bavi u životu. (Smeh) Prestao sam da se brinem oko toga i dok god neko ne dira moju decu, mogu da rade šta hoće.
Story: Koliko vas je roditeljstvo promenilo s obzirom na to da ste u zrelim godinama postali otac?
- Pre svega okrenulo mi je život totalno, jer se apsolutno sve promenilo. Na prvom mestu moji prioriteti, a drugo je to što sada imam poseban kvalitet života. Bilo nam je mnogo naporno, ali isto tako roditeljstvo daje ogromno zadovoljstvo koje se ne može meriti ni sa čim.
Story: Kako ste reagovali kada su Vera i Mila prvo rekle reč tata?
- Mislio sam da je to nešto do mene i da sam ja poseban, ali s kim god sam pričao svi su mi rekli da deca obično prvo kažu tata, jer im je valjda lakše.
Story: A kako najradije provodite vreme sa njima?
- Najviše volim kada se probude ujutro, makar to bilo i u pet sati a ja mrtav umoran, jer su njihov entuzijazam i raspoloženost neverovatni. (Smeh) Dovoljno je da se nasmeju ili me zagrle i poljube i da sve bude u redu.
Story: Da li je stvarno Vera veša kopija a Mila mamina?
- Za sada jeste tako, ali one su još male i njihova lica se menjaju stalno, tako da ne znam da li će baš tako da ostane.
Story: Imate li Sloboda i vi vreme koje odvajate samo za sebe?
- Imamo, jer smo u mogućnosti da imamo dadilju, a i Bobini roditelji žive u Beogradu tako da imamo ogromnu pomoć od njene majke. Povremeno dolazi i moja majka, ali ona živi daleko, a i moj brat takođe ima malu decu koju ona čuva. Ipak, mogu da kažem da imamo puno sreće, tako da smo oboje radili i stigli svašta da uradimo u poslu pored toga što smo nedavno postali roditelji.
Story: Osećate li bojazan od toga kakvo će biti detinjstvo vaše dece zbog vremena u kome živimo?
- Valjda neće biti ratova. Inače, kako vraćam film, kod nas se uvek teško živelo. Na studije glume došao sam 1990. godine kada je bilo predivno, a onda su usledile najteže godine. Ali opet kada se setim tog vremena meni je bilo lepo, zato što sam bio mlad. Verujem da i one neće imati utisak nemaštine ili težine života i depresije koja vlada u društvu.
Story: Vi ste sa samo osam godina prvi put kročili na scenu u rodnom Kruševcu. Kako biste reagovali da vam ćerke sutra kažu: Hoćemo i mi da se bavimo glumom!
- Mislim da su moji roditelji pravilno postupili kada su me pustili da to bude moj izbor, tako da ni ja neću da se mešam. Ako mogu da pomognem, učiniću to vrlo rado, ali sigurno neću da odmažem.
Story: Mislite li da je moguće pobeći od glumačkih gena?
- To je nekako logičan put kod dece koja odrastaju u pozorištu ili kojima u kuću, kao kod nas, dolazi toliko glumaca koji su moji i njihovi kumovi. Ali ne znam da li bih voleo ili ne da se bave glumom.
Story: Da li je tačno da važite za glavnog savetodavca u kući?
- Pa, šta ću kad sam stariji puno i od Bobe i od dece. (Smeh)
Story: Godinama unazad važili ste za jednog od najpoželjnijih glumaca. Koliko je po vama lepota privilegija a koliko teret i jeste li bili svesni svog izgleda?
- Ne mislim da sam neki lepotan, ali dopadam se sebi i nemam razloga da mislim da sam ružan. (Smeh) Dešava se i da sebi izgledam grozno, ali u principu sam zadovoljan. Nema to neke veze sa spoljašnjim izgledom, jer ako se malo bolje zagledate u nekog lepog čoveka ili ženu naći ćete mu hiljadu mana. Ali ako taj čovek isijava nekom harizmom to je već druga stvar.
Story: Znate li da vas bije glas da ste nepristipačni i pomalo arogantni?
- Ne mogu ja nikom da objašanjavam, ako tako misle, neka misle.
Story: Šta mislite koja je vaša najveća mana?
- Uh, imam ih mnogo. Mislim da sam prek i da kada sam nervozan kažem neke stvari koje ne bi trebao i mislim da sam lenj bez obzira na to što toliko radim. Smatram da sam nedovoljno uložio u sebe zbog svoje lenjosti, a ne zbog toga što nisam imao vremena. Pošto volim kada ustanem ujutro da na miru popijem kafu, pa da sve ide lagano, da se nađem sa svojim prijateljima i popijem još neku kafu pa da prodivanimo polako i onda ode pola dana. (Smeh)
Story: Laska li vam što kraj sebe imate ženu koja važi za jednu od najlepših glumica?
- Ne gledam ja to tako. Laska mi da je ona zadovoljna i da joj dobro ide karijera, jer je nezadovoljna žena muka i samoj sebi i drugima. Izuzetno je teško živeti sa nekim ko je neostvaren i netalentovan, a meni se posrećilo.
Story: Da li se vaš odnos menjao sa godinama?
- Naravno da jeste, jer je Boba bila prilično mlada kada smo počeli da živimo zajedno a i kada smo se venčali.
Story: Verujete li u zajednicu za ceo život?
- Verujem, jer volim da sam vezan. (Smeh)
Story: Da li je sloboda ponekad pogubna po čoveka?
- Za mene je osnovna stvar u životu pravo izbora i sloboda, jer ako ti nisi slobodan, nisi ništa, ne postojiš i zato ljudi ginu i bore se za slobodu.
Story: Šta su vama donele četrdesete godine?
- Kada bih mogao nekako da se zamrznem, uradio bih to ovako kakav sam sad jer nisam imao lepše godine do sada.
Story: Imate li neku želju koju biste voleli da ostvarite u narednom periodu?
- Postao sam nekako realan i oprezan u onome što želim, jer je vreme takvo i država nam je takva kakva jeste, da je svako planiranje misaona imenica. Uglavnom se životari od danas do sutra, ne samo ja, nego devedest i pet odsto ljudi. Iskreno zavidim onim malobrojnim što su se zavukli u kuće, čitaju knjige i sačuvali su neko vrednovanje stvari od ranije. Ali ti ljudi su u totalnoj manjini i mislim da im inteligencija ne dozvoljava da se mešaju ili ulaze u javni život i rasprave ili pokreću neke stvari.
Story: Da li i dalje kuvate rado?
- Da, imam uvek vremena za to, jer to stvarno volim. Bavim se i ribolovom i u poslednje vreme pokušavam da utičem na neke stvari, čak sam i postavljen za nekog savetnika u ministarstvu za ekologiju. Tako da smo Vanja Grbić i ja zajedno sa nekoliko naših prijatelja i ljudi iz ministarstva uspeli da izmrestimo mladicu i da jedan deo tog mresta pustimo u Drinu, a na proleće će veći deo tih ribica da bude pušten u tu reku posle mnogo godina. Često sa Vanjom idem u Perućac, a odlazio sam i sa porodicom, jer je priroda zaista divna i moje devojčice rado dolaze tamo. Rešili smo da zaštitimo tu reku koliko god možemo.
Story: Šta je vama najvažnije kada razmišljate o svom životu?
- Samo da su mi deca živa i zdrava. A što se tiče moje karijere, vrlo sam zadovljan kako sve ide. Tu nema nekih velikih problema i ne bih mogao da se požalim, iako bih voleo da sam snimio više filmova. Ali mi se tu malo pitamo, naše je da budemo spremni i čekamo poziv.
Story: U seriji Cvat lipe na Balkanu koja se emituje na RTS-u igrate pukovnika Dušana Antića. Koliko vam se dopala ta uloga?
- Moram da priznam da mi se prvenstveno dopalo da radimo ekranizaciju tog romana, zatim mi se svidela glumačka podela i naročito što igram sa svojom koleginicom Natašom Ninković sa kojom sam puno radio i sa kojom se dobro poznajem, jer smo studirali zajedno, a i u kumovskim smo odnosima. Ja sam nekako najslobodniji sa ljudima koje dobro poznajem, a Nataša i ja smo zajedno počeli i učili i sigurni smo jedno u drugo, kao i da bi uvek rekli jedno drugom kad nešto ne valja. I treće, drago mi je što sam radio sa Ivanom Stefanovićem kome je ovo u stvari prva velika režija, a još mi je draže kada sam pogledao rezultat.
Story: Ove godine snimali ste i nastavak filma Montevideo, Bog te video.
- Sada smo napravili manju pauzu, ali snimali smo dva, tri meseca baš udarnički. U narednom periodu trebalo bi da putujemo baš u Montevideo a onda ponovo na Tenerife, ali videćemo kad.
Story: Kakva je vaša uloga u seriji Šešir profesora Koste Vujića?
- To je Šotrina stara želja da napravi rimejk te jako uspešne serije. U prvoj varijanti trebalo je da igram mladog profesora, a kako u njemu sazreva ta ideja sada sam već direktor škole. (Smeh) I čast mi je što sam igrao sa tako velikim glumcem kakav je Aleksandar Berček.
Story: Pripremate li nove uloge u pozorištu?
- Novih predstava nažalost nema, jer je takva situacija u kulturi a mi smo kao i obično na poslednjem mestu. Nema dovoljno novca i jedva igramo stare predstave. To me poražava i boli i mislim da Jugoslovensko dramsko pozorište o kome sam sanjao nikada nije spalo na takve grane. Imamo ljude, znanje i volju, ali treba neko da nas pogleda.
Piše: Jelena Kulović
