Tradicionalnim glasanjem posetioci portala story.rs birali su Top 20 ličnosti u prošloj godini i tom prilikom odlučili ko su naj žena i naj muškarac za 2011. Iako se na prvi pogled možda čini da glumica Nataša Ninković i pop pevač Vlado Georgiev osim javne profesije nemaju ništa zajedničko, oni su ponevši ove laskave titule od poznanika za tili čas postali dobri drugari i dokazali suprotno. Kada su, svako iz svog rodnog grada, Nataša iz Trebinja, a Vlado iz Herceg Novog, došli u Beograd da ostvare svoj san, na tom putu u glavnom gradu stvorili su svako svoj mikro svet u kojem danas glumica uživa u skladnom braku sa suprugom Nenadom Šarencem s kojim ima desetogodišnje blizance Luku i Matiju, dok pevač još na sebi svojstven način u svoju biografiju ispisuje stranice momačkog života. Susret ovo dvoje umetnika koji su im pred fotoobjektivom Storyja zakazali naši čitaoci, pretvorio se u divno druženje krunisano unakrsnim intervjuom u kojem su otvorili brojne teme i kroz polemiku o njima otkrili do sada nepoznate detalje iz svojih života. U vreme kada je Nataša svoju karijeru obogatila još jednom nagradom Raša Plaović i kada uveliko sprema novu predstavu Život je san, Vlado sumira utiske sa nedavno završenog muzičkog takmičenja Prvi glas Srbije u kojem je bio član žirija i zadovoljno preslušava kompozicije za svoj novi album.
Vlado: Nataša, zašto već nisi na odmoru?
Nataša: Zato što pripremamo predstavu Život je san. Iako mi se činilo da sam čvrsto odlučila kako jedno vreme neću prihvatati nove uloge, nisam mogla da odbijem Slobodana Unkovskog, izuzetnog pozorišnog reditelja i divnog čoveka kojem je teško reći ne. S druge strane, iako sam večiti optimista, rad na ovom komadu došao mi je u pravi čas kao spas od svih negativnih uticaja i psihoze koju živimo, tako da po četiri, pet časova dnevno, izgovarajući neke divne stihove, imam privilegiju da živim neki drugi život, neko drugo vreme, da sanjam... Kako se ti braniš od loše atmosfere?
Vlado: Odem u svoj muzički studio. Ipak, često ne mogu da se distanciram od problema, ne samo od svojih, nego i od problema svojih prijatelja.
Nataša: Ali, šta te to inspiriše u decembru pa baš tada svake godine komponuješ nove pesme koje postanu hitovi?
Vlado: Zaista ne znam. Možda bi astrolog mogao da pruži neki kosmički odgovor. Da li mi se tada dešavaju neke prekretnice ili je reč o nekoj lažnoj euforiji, da li ima mnogo proslava koje utiču na mene... Pišem k’o lud i zato volim decembar, ali ne i zimu. Voliš li ti zimu?
Nataša: Volim je kada sam na planini gde se u pauzama skijanja sunčam pored staze ispijajući kuvano vino. Treba da budu idealni uslovi da bih je volela. Ako nisam na skijanju, onda sam u nekoj divnoj kućici sa kaminom kraj kojeg uživam dok čitam, slušam muziku i smejem se sa najmilijima. Najlepša zima jeste ona koju presečem putovanjem na neko daleko more sa mojom porodicom.
Vlado: Ja najviše čitam leti na brodiću.
Nataša: Koja ti je omiljena knjiga?
Vlado: Znakovi pored puta, ali na mene je možda najveći utisak ostavio roman Zločin i kazna. Tri puta sam ga čitao, ali sam nakon prvog čitanja doživeo šok. Danima sam razmišljao o njegovoj radnji i pitao se šta bi bilo kada bi se sve to meni desilo.
Nataša: I meni se dešava da dok gledam neke holivudske glumce, pokušavam da nađem odgovor na pitanje čiju bih karijeru volela da imam. I uvek bi se desilo da izaberem karijeru glumice koja je potpuno suprotna od mene. Kako ti razmišljaš, da si rođen negde drugde, voleo bi da imaš karijeru kao...
Vlado: Možda kao Piter Gebrijel ili Fil Kolins. U svakom slučaju, kao neko ko je svoju karijeru bazirao isključivo na muzici, a ne na skandalima. O ovoj dvojici ne znam ništa osim da jedan ima ćerku, a drugi sinove, čak ni na Internetu nisam našao ništa o njima, za razliku od, na primer, Hulija Iglesijasa, o čijem se životu sve zna. Ali, izgleda da je danas takvo vreme i da ljude o javnim ličnostima interesuje mnogo više od onoga čime se profesionalno bave.
Nataša: Ne znam zašto je tako. Ja se divim Meril Strip o kojoj znam samo to da joj je muž vajar, ima tri ćerke i živi na ranču. Iako često daje intervjue, oni su bazirani na njenom profesionalnom životu i to je publici dovoljno. Dešavalo mi se da po dve godine ne dam intervju, ali da sve vreme radim i da me ipak pitaju što me nema.
Vlado: Otkako sam se odselio iz komšiluka Ateljea 212, gotovo da nemam vremena za pozorište. Sada ti obećavam da prvom prilikom dolazim u Narodno pozorište. Koju tvoju predstavu mi preporučuješ da pogledam?
Nataša: Iako bih te pozvala i na Hedu Gabler, za tu ulogu sam i nagrađena, možda bih ti ipak, sada u vreme praznika, pre savetovala Transilvaniju. Reč je o komediji u BDP-u.
Vlado: Kada uživaš u pozorištu, a u kojim situacijama na filmu i rad u kojem mediju ti teže pada?
Nataša: Najveću radost osećam u pozorištu, ali ujedno i najteže trenutke. Na filmu me izluđuje čekanje na setu, ali ipak, ovo su dve moje slabe tačke.
Vlado: Gledao sam neke tvoje uloge u kojima se sjajno snalaziš i znajući da imaš divan privatni život, zanima me kako se one odražavaju na njega? Na koji način se suprug nosi sa tvojom profesijom koja je konstantno provokativna i naporna?
Nataša: Nikada nisam imala problema sa Nenadom zbog mog posla. Trudila sam se da ne radim stvari koje bi mogle da mu smetaju ili da ga uključim u proces stvaranja lika na vreme i tako ga na neki način pripremim. Iako još od početka naše veze nikada nije pokazivao šta mu smeta, ja sam ga prećutno posmatrala i trudila se da izbegavam situacije koje bi mu donele neprijatnost. U početku sam pravila grešku pa sam mu se čak izvinjavala što se bavim ovim poslom, a posle sam shvatila da moje uloge nemaju veze sa mnom lično. Izluđuju me dušebrižnici koji posle ljubavnih scena u kojima glumim zabrinuto pitaju mog supruga kako se oseća. U tim situacijama ja dam odgovor koji oni žele da čuju, ali ga još preuveličam da im šok bude veći. A jesi li ti ljubomoran i da li bi mogao da imaš ženu koja je po profesiji glumica?
Vlado: Sigurno da bih. Nisam ljubomoran, čak imam i pesmu koja se tako zove. Ne pamtim da li sam ikada svoju devojku pitao gde je bila i šta je radila. Podrazumeva se da joj ne bih tolerisao dolaske kući u pet ujutro, ali su verovatno sve žene s kojima sam bio do te mere bile korektne, pa mi nisu davale razloga da u njih sumnjam. Možda imam trunku sujete ili osetim blagu ljubomoru kada bivšu devojku vidim s drugim muškarcem. To me uvek pomalo pecne.
Nataša: Veruješ li u muško-ženska prijateljstva?
Vlado: Uglavnom ne. Moguća su, ali je mali procenat njihove uspešnosti. Imam prijateljice s kojima ne bih mogao da zamislim da se poljubim, bez obzira na to što lepo izgledaju.
Nataša: Jesi li nekada poželeo da nekoj devojci izgovoriš sudbonosno da?
Vlado: Da, bio sam blizu, nekada... Ali bez papira jer ne verujem u matičara. Verujem u brak iz ljubavi, odnosno u život udvoje. A matičara zaista ne bih primao u krevet. U kojoj meri se tvoj život promenio otkako si se vezala i na papiru?
Nataša: Zapravo, Nenad i ja smo se venčali tek pre nekoliko meseci, tačnije, prošlog aprila. Pre četrnaest i po godina obećali smo se jedno drugom u crkvi i to je bio moj uslov. Međutim, iako nisam imala odnos prema građanskom braku i bila njegov protivnik, obavili smo to iz nekih praktičnih razloga. Pa i zbog dece jer su Luka i Matija doskoro mislili kako se svi muškarci prezivaju Šarenac, a sve žene Ninković.
Vlado: Kako se sada prezivaš administrativno?
Nataša: Ninković-Šarenac, iako još nisam stigla da promenim dokumenta. Nije mi to preterano bitno, da sam videla da mom suprugu smeta što sam zadržala devojačko prezime, zaista bih ga i ranije promenila.
Vlado: Kao neko ko ima uspešnu bračnu zajednicu i decu, posavetuj me i reci mi koje osobine treba da ima moja buduća životna saputnica?
Nataša: Treba da bude svoja, da ima jak karakter, svoju profesiju, da se ne utapa u šablon modrene devojke, da ne bude žena na prvi pogled, da ima lepe oči i da bude veoma tolerantna. Mora da bude tradicionalna, da ti dozvoljava da budeš glava, a ona da bude vrat ili bar da ti pravi privid kako si ti glava vaše zajednice. Ne sme da bude manekenka ili javna ličnost. Treba da bude žena iz senke, moćna i nevidljiva.
Vlado: Reci mi, jesi li ti ikada probala da se ofarbaš u plavo?
Nataša: Nikada. Nosila sam perike pepeljastoplave kose u
predstavi i iznenađujuće mi lepo stoje, ali nikada to ne bih uradila. A kako ti reaguješ na devojke koje su ugradile silikone u neki deo tela?
Vlado: Ne bih mogao da budem s takvom ženom jer mi se ni u šta ne uklapa. Potpuni sam protivnik veštačkih usana i grudi. Shvatam da je, ako zaista ima kompleks, možda bolje da stavi implante u grudi, ali nisam siguran da bih delio krevet s njom. Radije bih spavao sa daskom, nego sa gumom.
Nataša: Šta prvo primetiš na ženi?
Vlado: Ne znam. Verovatno nešto što se ne vidi tek tako. Primetim ako nešto nije u redu, a ako je sve u redu, onda ne znam šta je to što me privuče. Verovatno da je na neki način dobra i prijatna, a onda lagano i ostale kvalitete.
Nataša: Koju bi svoju pesmu naveo kao najličniju? Neku koju ti, kad god je zapevaš, probudi nešto posebno...
Vlado: Uvek pišem ono što mi se dešava i sve pesme su mi autobiografske. Ja pišem svoj život koji živim. Svaka pesma ima svoj period kada je nastala. Možda sam neku malo pesnički ublažio, negde možda preterao ili sam negde zamenio uloge. Ne mogu da kažem koja je najličnija, ali mogu da kažem koje su neprolazne. Konstantno mi se dešavaju pesme Put do srca tvog, Lažni ljudi... Njihova tematika je toliko aktuelna i svakodnevna jer je svet globalno krenuo u pogrešnom pravcu. Inače sam nepopravljivi romantik.
Nataša: Baš kao i ja. A, kakav si ti kao prijatelj?
Vlado: Mislim da sam veoma odan onome kome želim da budem prijatelj i koga smatram prijateljem. Mada, pravi odgovor bi trebalo da daju moji prijatelji.
Nataša: Kako se boriš sa nesigurnošću?
Vlado: U profesiji se borim radom, a u životu se prepustim verovanju da je reč o Božjoj volji. A ti?
Nataša: Iako ne delujem kao nesigurna osoba, u periodu kada me najviše nagrađuju, pomislim kako ne vredim toliko...
Vlado: U pravu si, isto ponekad mislim dok ne napišem pesmu. Ali, ispunjava me trenutak kada je napišem. Da ne zvučim pregrubo, ali taj trenutak je po meni nešto iznad ljubavi, seksa.... To je možda malo sebično, ali tako funkcionišu i pisci, slikari...
Nataša: Ne tražiš potrvde od drugih da je to što si uradio dobro?
Vlado: Ne. Čak i da mi kažu kako im se ne sviđa moja nova pesma, ukoliko se meni sviđa, ne mogu da utiču da promenim svoje mišljenje.
Nataša: Ja često imam potrebu da u poslu, kad shvatim da nemam više kuda, napravim iskorak u nešto novo, pošto mi se tada čini da sve što sam do sada uradila nije dovoljno, da je nevažno...
Vlado: I meni se slično dešava. Recimo, dok vežbamo pred koncert, u pauzama naših proba, članovi mog benda i ja često zamenimo uloge. Tako napravimo grupu u kojem ja sviram gitaru, gitarista bubanj, klavijaturista bas... Zajedno smo osmislili i neke smešne pesme, suprone od moje muzike, a sviramo ih da bismo se opustili i odmorili. Voleo bih da jednog dana sviram klavir i komponujem neku drugu vrstu muzike, da moj bend svira u Tokiju na nekom festivalu... Želiš li i ti da radiš još nešto pored glume?
Nataša: U trenucima krize kažem kako napuštam sve, ali još dok to izgovaram znam da moja odluka nema veze s istinom. Ipak, ne bih mogla ništa drugo da radim. Jednom sam radila kao producent i rekla nikad više. Ne umem da radim ništa na pola, pa šta god da izaberem, udaljilo bi me od mog posla. Nekada sam govorila kako bih volela da imam svoju knjižaru u kojoj bi mogla da se popije kafa, zapali cigareta... Ali to ne bi bilo profitabilno. Volela bih kada bih znala da pišem, a da to ne bude samo za moju dušu. Da li bi ti mogao da promeniš profesiju?
Vlado: Imam potajnu želju da se uputim u Ameriku, da zakucam na vrata neke transportne firme, zatražim posao i pristanem na bilo koju platu za koju bih naredna tri meseca vozio veliki kamion od Istočne do Zapadne obale i nazad.
Nataša: Pa što to ne uradiš?
Vlado: Hoću sigurno! I ne samo zato što želim da odem negde gde me niko ne poznaje. Često putujem i dolazim u situaciju da odem negde gde me niko ne poznaje, što ponekad prija. Međutim, voleo bih da radim nešto drugo, da imam šefa koji me grdi ako nisam stigao od jedne do druge destinacije ili duže odspavao u nekom motelu... Možda je to zbog nedostatka mog nestruktuiranog vremena. Jer, ja sam gospodar svog vremena i mogu da spavam dokle hoću. Možda sam zbog toga i učestvovao u Prvom glasu Srbije jer tu nisam bio organizator posla. Priča o kamionu nije moja želja da bežim od svog posla, već da osetim kako je to biti neki drugi čovek. A usput bih, vozeći kamion, mogao da razmišljam i o nekim drugim stvarima, gledao bih predele koje nikad nisam video... To ću i da uradim. A imam i želju da preplovim Atlantik.
Nataša: Gledajući Prvi glas Srbije pomislila sam da si u nekim trenucima bio pregrub prema kandidatima. Posle mi se dopalo jer sam uvidela koliki si profesionalac. Smatraš li ipak da si bio pregrub?
Vlado: Ne bih rekao, čak mislim da sam bio blag, ali kada je trebalo da kažem neku težu reč, nisam je izostavio. Ne volim da umotavam reči u celofan. Nisam takav tip. Smatram da samo iskren i direktan žiri može da pomogne kandidatu da nađe pravi put. Bio mi je izaov da budem deo ovog šou-programa koji je drugačiji od svega što se radi kod nas.
Nataša: Da li u želji da budeš drugačiji nikada nisi snimio duet sa nekom koleginicom?
Vlado: Bilo je previše zahteva, a nisam mogao da postignem sa svima da ih snimim. Ovo bi bila pristojna zamena za odgovor koji bi glasio da izbegavam duete. Ipak, razmišljam da zaista snimim duet sa nekim ko je kvalitetan pevač. (Smeh)
Nataša: To bi bilo lepo.
Piše: Jasmina Antonijević, Nikola Rumenić
