Rođena da svaki put iznova dugo korača do svog cilja, glumica Nela Mihajlović (42) odavno je naučila da je da će se na kraju svakog puta susresti sa srećom. Nešto više od decenije čekala je na prvu pravu popularnost, a manje od deset godina bilo je potrebno da se zajedno sa suprugom, kompozitorom Vladimirom Petričevićem (45) ostvari u ulozi roditelja. Ipak, sudbina joj je život uredila tako da joj je svaka sledeća decenija donosila novu radost. U dvadesetim je bila dovoljno mudra da odabere pravu profesiju i idealnog muža, u tridesetim je osetila prve čari popularnosti i materinstva kada je postala majka devojčica Marte (6) i Petre (4), a danas, kada je načela četrdesete, ponosno kaže kako joj se svaka želja ispunjavala u vreme koje joj i pripada. U intervjuu za Story Nela između ostalog otkriva da li je i zašto sreća lepa samo dok se čeka.
Story: Jeste li tokom svih tih godina čekajući da dosegnete zacrtane ciljeve strepeli da li će vam se te lepe stvari zaista i desiti?
- Radila sam svoj posao paralelno funkcionišući u braku najbolje što umem i na oba fronta davala sam svoj maksimum. To što ništa u životu nisam dobila odmah i što sam na sve morala da čekam, jeste moj put. On je istina težak, ali rekla bih samo nestrpljivim ljudima. Ja sam veoma strpljiva i verovala sam da će mi se ostavriti ono što želim. Pre svega verujem u sebe, a ako umeš sebe da osluškuješ i da uvidiš pravilnosti svog života, sve je lakše.
Story: Da li je ipak bilo trenutaka kada niste uneli da prebrodite neke male intimne krize?
- Sve sam ih rešavala sama sa sobom, a kad ih sama prevaziđem, onda ih delim sa najbližima. Tada sam spremna da čujem i savete. Neophodno je da se stalno preispituješ. Meni je danas najvći kompliment kada mi kažu da sam ostala normalna. A da bih to bila, mnogo sam radila na sebi i puno razmišljala.
Story: Možete li sada da tvrdite kako su tridesete godine period kada žena prvi put u ogledalu vidi svoj pravi odraz, kada postaje sigurna u sebe i svoje ideale?
- Tridesete jesu lepe i tada žena možda zaista prvi put može da sumira neke rezultate. Međutim, kada sam pre dve godine napunila 40. rekla sam da su to najlepše godine. Jer, pre toga zaokružila sam mnoge stvari u životu. U poslu sam došla do pozicije iz koje mogu da biram uloge, a dobila sam i dve ćerke koje sam veoma želela. Žena sa četrdeset već ima veliko iskustvo, ali i snage za mnogo štošta. Ubeđena sam da su baš ove godine najlepše, a znajući sebe, verujem da ću i kada budem napunila pedeset imati razlog zbog kojeg će mi one biti najlepše. Volela bih da tako i bude jer ću se u tom slučaju uvek radovati životu. I kad me u nekim poznim godinama budu bolela krsta, ja ću na nekoj drugoj strani tražiti radost tvrdeći da su baš to najlepše godine.
Story: U dvadesetim ste doneli dve najkrupnije odluke. Šta biste sada, skoro dve decenije kasnije, rekli Neli koja je sa 22 godine birala glumu, a sa 27 Vladimira Petričevića?
- Iako sam tada birala intuitivno i dalje pričam o glumi s velikom strašću i govorim da živim sa čovekom kojeg volim od 1997. godine i s kojim imam dve obožavane ćerke. U sekundi sam odlučila da hoću glumu i ništa drugo, a i muža sam tako birala. Njega i nijednog drugog, iako sam ga poznavala samo pet dana. I sada verujem da je sve to suludo i da ću svoje ćerke savetovati da prethodno dobro upoznaju emotivnog partnera. Ipak, ispostavilo se da mi je intuicija bila tačna i sada mogu da kažem kako sam imala više sreće nego pameti.
Story: Verujete li posle svega u sudbinu?
- Da, verovala sam da ću se baviti medicinom, a ispostavilo se da mi je suđena gluma. Takođe, moja sudbina bio je i Vladimir jer pre njega nikada tako iznenada nikoga nisam birala.
Story: Znači, vi ste njega birali?
- Međusobno smo se odabrali, iako sam taj prvi korak ja napravila. U ljubavi nikada nisam volela da čekam, da to traje, pa da slutim i strepim... Inače sam, kada mi je do nečega ili nekoga stalo, konkretna. Tokom tih pet dana poznanstva stavila sam mu do znanja šta želim, pa me je pet meseci kasnije i zaprosio. Uspeo je da zavrti i uzburka sve u meni i ja sam odlučila da se udam.
Story: Onda stihovi Desanke Maksimović sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da, ne mogu da se primene na vaš životni tok?
- Ako bih to potvrdila, značilo bi da je, kada sam dočekala svoju decu i posao, sreća prestala. Izuzetno volim Desanku. Ne samo da je iz Valjeva baš kao i ja, ona je iznedrila mnogo divnih i tačnih misli. Međutim, kada si mlad, onda treperiš od razmišljanja šta te sve čeka. Iščekuješ prvu ljubav, decu... U toj zebnji i nestrpljenju, u tim treptajima pre svega za ljubavlju, ima mnogo toga lepog. Ali, takvo iščekivanje i pripada mladosti. Zato Desankine stihove ne mogu da primenim na svoj život. Jer, sreća bi se u mom slučaju ispostavila još lepšom svaki put kada bih je iznova dočekala.
Story: Da li je majčinstvo najveća sreća?
- Istovremeno prelepo i teško, ono otvara period konstantne brige koja ne prestaje do kraja života majke. Recimo, moja nana ima devedeset godina, a moja mama šezdeset pet. I opet, moja nana toliko i
dan-danas brine za moju mamu koja je u međuvremenu postala i baka. Na njihovom primeru vidi se da majčinski odnos nikada ne prestaje, kao i to da su majčinska ljubav i briga u večitoj protivteži. A ja kao Vaga u horoskopu, stalno nešto merim i težim svojoj savršenoj ravnoteži. Ipak, nije ni dobro kada je sve u skladu, dobro je kada ponekad biješ bitku sa životom jer život čine lične bitke u kojima ima radosti.
Story: Možete li da kažete kako je tačan iskaz da je muž glava porodice, a žena njen vrat?
- Tačno je da je muškarac glava porodice, ali onaj vrat koji čini žena jeste glavna greda u kući, greda koja joj ne dozvoljav da se sruši. U prirodi žene jeste da održava porodicu na okupu. Bog ju je za to zadužio i muškarci ne treba da se ljute. Daleko je moj stav od feminističke orijentacije, naprotiv! Ali, tamo gde funkcioniše porodica, žena je organizuje, a pravi muškarac joj to dopušta.
Story: Znači li to da i svi problemi prelaze preko ženinih leđa?
- Ne mora da znači. Da ne uvredim muški rod, ali oni su generalno infantilniji i dugo zadržavaju pravo da to budu. Žena rano mora da postane zrela i stabilna. Ona je uvek upućena u sve, u decu, muža, a ako probleme ume na pravi način da razmeni sa partnerom, onda će moći i da ih reši.
Story: Na osnovu primera sve češćih razvoda, stiče se utisak da je, od svih društvenih odnosa, brak sačinjen od najtananijeg materijala. Najčešći razlozi rasprava jesu sitnice. Kako vi i vaš suprug pobeđujete te sitne nesporazume?
- Sitnice i čine život. Ne razvode se ljudi zbog sitnica, već zbog nagomilanih sitnica. A one se nagomilavaju jer se mnoge stvari prećutkuju. Radeći na predstavi Mali bračni zločini imala sam vremena da preispitujem i svoj brak. Uspešan brak imaju partneri koji i posle mnogo godina mogu da sede preko puta voljene osobe a da im nije neprijano i odvratno, već su srećni što dele život. Brak se neguje tako što stalno izgovaraš sve što ti je na pameti i pričaš o onome što ti smeta. U braku se treba voleti, ali treba se i svađati jer i svađa podrazumeva razmenu stavova. Treba praviti i kompromise, odnosno nalaziti način da prihvatiš supružnika onakvim kakav jeste. Ponekad je uzbudljivo da i sebe promeniš zbog partnera i najvažnije je da uvek imaš poverenja u njega. Kada bih jednom ili dva puta posumnjala u svog muža, ne bih mogla da funkcionišem. Posle petnaest godina braka, ja i dalje govorim i činim stvari koje potvrđuju ljubav. Ona se ne mora samo izjavljivati, dovoljno je pokazati je nekim sitnim gestom, dodirom...
Story: Da li iskustvo i godine donose i snagu kojom se lakše može prevazići partnerova nevera?
- Prevara ne može da postane vremenom nebitna. Iskustvo možda donosi mogućnost da se ona sagledava iz različitih uglova. Ja verujem svom čoveku pošto me nikada nije doveo u situaciju da sumnjam i svaka mu čast na tome. Živim u uverenju da mi je veran, a šta bi bilo kada bih se uverila u suprotno, ne znam. Neke moje drugarice su u takvim situacijama reagovale očekivano, a neke nepredvidivo. Ali, ne opterećujem se time.
Story: Kada posmatrate svoje ćerke, u kojoj više vidite sebe?
- Ne znam. Kombinacija su oba roditelja u svakom smislu ili bar ja to tako vidim. Petra je nemirna, a Marta mirna baš kao što sam bila i ja. S druge strane, Petra ima moju upornost... Izuzetno su različite, pa čak i fizički. Jedna je svetla, druga tamnije kose i puti. Možda ja kao majka nemam želju da se opredelim za to koja na koga liči. A bilo bi lepo da se ispostavi kako su od oba roditelja uzele najbolje.
Story: Da li vam se lagano ispunjava želja da njih dve imaju odnos kakav vi imate sa vašom sestrom Minom?
- Da, one se naravno i svađaju, ali to sam radila i ja sa mojom sestrom. Ipak, kad god smo van kuće, Marta kao starija sestra čuva Petru, a ova mala ide za njom kao senka i obožava je. Kod kuće mogu sve da uradim jer njih dve umeju satima da se igraju. Da, želim svojoj deci da se vole kao ja i moja sestra.
Story: Očito za majku niste stvoreni samo u privatnom životu već i na sceni. Kako ste reagovali kada ste dobili poziv da u seriji Nepobedivo srce igrate majku Bobi Mićalović?
- Kada su me zvali iz produkcije, nisu mi rekli čiju majku treba da igram. Ali, nisam imala ništa protiv. Bobu volim i kao glumicu i kao prijateljicu, a razlog više da prihvatim ulogu bio je taj što sam se kasnije šalila kako će mi u privatnom životu govoriti da sam mlađa i lepša. Imala sam trideset tri godine kada sam dobila prvu veliku ulogu u kojoj sam igrala majku devetnaetogodišnjakinje. I danas me mnogi prepoznaju po toj ulozi u seriji Stižu dolari i nikada se nisam pokajala što sam je prihvatila. Do glumca dođe svaka uloga koja mu pripada, a moja glumačka sudbina je da igram majke i mislim da ću ih dugo igrati. Letos smo snimili film Led gde igram ženu sa sela koja opet ima sina od dvadeset godina.
Story: Smatrate li ipak najvećim izazovom ulogu Liz u predstavi Mali bračni zločini u kojoj igrate suprugu svom kumu Borisu Pingoviću?
- Naš posao jeste jedna velika iluzija. Borisa dvadeset godina doživljavam kao brata, ali profesionalno smo pristupili predstavi pa i sceni u kojoj treba da se poljubimo. Scena je magična i stvara publici iluziju realnog života, a glumcima je to ring u kojem radimo svoj posao isključivo profesionalno. Cilj svakog glumca jeste da mu publika veruje, sve drugo je manje bitno.
Story: Da li ta iluzija može da vam oteža povratak iz predstave u realnost?
- Ne volim da mistifikujem svoj posao. Gluma jeste jedan veliki deo mog života, ali ipak prioritet su mi porodica i još nekoliko bliskih prijatelja. Posao mi donosi mnogo radosti i teško mi pada ako ga ne radim. Tada kao da deo mene ne živi. Često, dok radim neku ulogu u pozorištu, kažem kako živim paralelni život. Treba imati mnogo snage i povući jasnu granicu između privatnosti i scene, ali za to je potrebna organizacija. A ja umem lepo da se organizujem. Kod kuće sam prava domaćica, kuvam, spremam, a uveče se namontiram i mogu da izgledam kao glumačka diva. Svaki posao radim sa zadovoljstvom. Ponekad se pitam je li suludo to što mi glumci, pored svih nedaća u zemlji, provodimo dane razmišljajući kako neki lik, koji ne postoji osim na papiru, razmišlja. Ipak, zamislite kakav bi bio ovaj grad da u njemu ne postoji pozorište i njegova iluzija. U njoj lepota i apsurd dolaze zajedno, a ja ću uvek verovati u svaki svoj lik koji treba da oživim.
Jasmina Antonijević
