U velikom intervjuu u susret koncertu u Zagrebu, Lepa Brena otkrila je brojne pikanterije iz privatnog života. Između ostalog, progovorila je i o čoveku koji joj je prorekao blistavu budućnost.
Kako ste ga ubedili da pristane?
- Nakon tog prvog razgovora sve je ostalo nedorečeno i shvatila sam da tata Sašu nije shvatio ozbiljno. Nastavila sam da ga ubeđujem, dala sam mu reč da ću studirati vanredno i pevati, a tata je rekao: 'Tebi verujem, ali ne verujem onom malom koji izgleda kao Kvisko'. Okrenuli smo tada sve to na šalu i rekla sam mu da je taj Kvisko ozbiljan, ambiciozan čovek kojem verujem. Dodala sam da mi moraju dati priliku da probam, a oni neka dođu da vide. Tata se tu slomio i pustio me. Brzo sam se spakovala, ali sigurno ne bih otišla da me roditelji nisu pustili.
Mami ste koji mesec kasnije slali skice kostima, koje je ona smatrala oskudnim, ali ih je ipak šila. Jeste li već tad bili svesni kakvu ste mamu imali?
- Moja majka Ifeta je bila prelepa i negovana žena. Četiri žene su oblikovale moju životnu estetiku. Mamu sam uvek videla lepu, doteranu, negovanu, nasmejanu. Bila mi je životni uzor. Druga žena je moja prva učiteljica Ljubimka Jovanović koja me je jako volela i davala mi podršku. Još pamtim njen lep ten, frizuru, nokte, kostime. Imati prvu učiteljicu koju volite i koja vas voli je veoma važno za svakog đaka prvaka. I moja profesorka engleskog, Natalija, bila je vanserijski lepa žena. I naravno, tu je draga Radmila koja me je lansirala iz zadnjeg reda učionice u soliste. Jako važne žene.
Kad ste počeli da pevate bila ste mlada i krupnija devojka. Jeste li imali neprijatnosti zbog toga?
- Tad sam imala 84 kilograma, bila sam prekrupna, prejaka i sama dam odlučila da moram smršati. Nikad mi neko nije rekao da sam debela, ali shvatila sam da me ima, pa sam svaki put kad bih slobodnim ponedeljkom dolazila kod mame, nosila skice kostima. Mama je tad rekla nešto što me prati celi život: 'Centimetri otkrivenih bedara ne pokazuju seksualnost. Vulgarnost je izraz jedne žene, ali ti to nemaš u sebi pa možeš nositi i ovaj kostim'. Uvek bi me ozbiljno pogledala spreda i otpozadi, i ponavljala: 'Ti to možeš nositi jer ti lepo stoji i znaš kako se to nosi'. Tako sam sa blagoslovom roditelja išla na nastupe u tim svojim krpicama, haljinicama s resicama koje su postale simbol jednog vremena.
Gde su završavali svi ti scenski kostimi?
- Dugi niz godina sam ih sve uredno skladištila kod mame u Brčkom i onda je neko provalio u stan pa više nemam nijedan jedini kostim iz osamdesetih. Garderobu koju više ne nosim, uglavnom poklanjam, jer da čuvam sve što sam ikad obukla za scenu trebalo bi mi milion kvadrata.