U velikom intervjuu u susret koncertu u Zagrebu, Lepa Brena otkrila je brojne pikanterije iz privatnog života. Između ostalog, progovorila je i o čoveku koji joj je prorekao blistavu budućnost.
Zarađivali ste sa 16 godina, do tad ste već bila proglašena učenicom generacije, a bavili ste se i sportom. Kako ste sve stizali?
- Moji roditelji, Ifeta i Abid, omogućili su nam skromno i bezbrižno detinjstvo. Ni sestra Faketa ni brat Faruk od silnih obaveza nismo imali vremena besposličariti po ulici. Imali smo prijatelje, naravno, i dovoljno vremena za njih, ali nikad za onu lošu stranu. Nikad nisam pušila, opijala se, probala drogu. Čak i u vreme mojih najvećih uspeha retko sam izlazila. To nam je od detinjstva usađeno. Igrala sam i košarku, trenirala sam u brčanskom klubu 'Interplet', a trener, inače profesor fizičkog vaspitanja, dao mi je nadimak Brena jer mu je valjda bilo nespretno vikati po dvorani Fahreta.
Bili ste devojčica kad ste čuli proročanstvo da ćete biti poznatija od Tita. Je li to, kako se danas piše, bila baba Vanga?
- Nije. Sedeli smo i doručkovali kod komšinice u dvorištu. Sećam se da je neko upravo doneo kafu, kad je naišao jedan stari gospodin i tražio čašu vode. Brzo sam ustala da mu pomognem, dala sam mu čašu vode i stolicu da sedne, pa onda i moju kafu. Ponudila sam mu da pojede nešto i on je započeo priču. Tad sam bila u sedmom osnovne. Obraćao se mojoj mami i rekao: 'Pretpostavljam da je to vaša ćerka. Kao što je poznat Tito, tako će biti poznata i ona'. Pomislila sam da niko ne može biti poznat kao Tito, da govori gluposti, a izgleda da je, osim što je bio prorok i vidovit, očito mogao i da čita misli. Tad se okrenuo prema meni rekao: 'Nisam lud, znam šta misliš. Bićeš jako uspešna žena'. U šali sam ga upitala hoću li imati novca kao i Tito, hoću li biti bogata, a on je filozofski rekao: 'Putovaćeš dokle ti pogled dopire, imaćeš puno novca, koliko rukama možeš zgrnuti u naručje'. Rekao je još da se mama ne treba brinuti za moju budućnost, jer ću ja brinuti o svima njima.
Jeste li mu tada poverovali?
- Već tad sam bila realna i racionalna. Mislila sam da niko ne može biti uspešan bez pomoći uglednih i bogatih roditelja. Mi kod kuće nismo bili bogati i moji mi nisu mogli pomoći. Bila sam svesna da nisam nešto posebno lepa, da ne posedujem poseban talent, ali znala sam već tad da ću napraviti nešto, da ću biti vrlo nezavisna, jer sam naprosto takva rođena. Prorok nam je pričao da odlazi na mesto gde je bio Sremski front, da boluje od dijabetesa, ali i naglasio je da mu mozak dobro radi. Dodao je da će se moj uspeh brzo dogoditi i zamolio me da svaki put kad ga se setim zapalim sveću za njega. I otišao je. Kad god ga se setim, zapalim mu sveću. Činim to i danas.
Dakle, niste mu poverovali?
- Ništa, ni reč. Išla sam dalje u školu, završila gimnaziju i upisala studije turizma. Htela sam da studiram medicinu, ali naša finansijska porodična sredstva to nisu dopuštala. Studirala sam šest meseci i prvi put osetila šta znači biti gladan, kao student spavati u maloj hladnoj sobici. Prvi put sam bila bez prijatelja. Tad sam shvatila šta znači moja porodica, moj grad, moje društvo… koliko sam sa njima uživala. Kao student sam živela neuredno, nisam imala novca za sva tri obroka. Ono malo novca što su mi moji poslali sam štedela da sa kolegama mogu ići na ekskurzije. Sve što sam imala za hranu stavljala sam na stranu. Jela sam hleb, jogurt, paštete. Kad sam se zaželela slatkog, pošećerila sam taj jogurt, kad sam htela slano, malo ga posolila. Tako je to trajalo šest meseci. Onda sam shvatila da tako ne mogu da živim, da je to pseći život i odlučila sam da počnem da radim. Mama se jako bojala za svoje žensko dete, upozoravala me je da pazim gde idem, još više s kime se družim. To sam, dakle, naučila. Rekla sam joj da ću početi da pevam. Kod nas troje dece je bilo logično da se sa 19, 20 godina osvestiš, da ne želiš uzimati novac od roditelja. Želela sam i ja da kupim sebi šminku, odeću, a da ne moram stalno da tražim od roditelja. Jedan dan, tužna, vratila sam se u Brčko, srela Slatki greh koji se tad zvao Lira i otpevala sa njima nekoliko pesama. Dva meseca kasnije su mi se javili i tražili da pevam sa njima.
Kako je tata reagovao kad ste ga upoznali sa Sašom Popovićem?
- Porodica je bila patrijarhalna u kojoj je tata bio alfa i omega. I brat i sestra su pevali, ali roditelji su bili uvereni da čovek može da živi i radi i bude nezavisan u životu samo ako završi fakultet. Njemu je nezavisnost značila dobiti posao kao fakultetski obrazovan čovek. Kad se pojavio Saša Popović bojala sam se kako će to izgledati, što će moji reći, jer ako mi ne daju blagoslov neću otići sa mirom u srcu. Saša je došao i pitao da radim sa njima. Tata je pio šljivovicu, još mi je pred očima taj štamplić, pušio je Filter 57. Gledala sam ga kako duboko uvlači dim, Saša je pričao, a on ga nije gledao sa odobravanjem. Saša mu je obećavao da će me čuvati i paziti, tata je povukao dim i mi smo čekali. I onda se tata obratio meni i rekao: 'Šta, ti stvarno želiš biti kafanska pevačica? - Ne, želim zaraditi novac da mogu plaćati fakultet, rekla sam mu. I tad sam stvarno u to verovala. Te 1981. bila je velika kriza, tata je izdržavao porodicu, mama je radila kao profesionalna krojačica, ali dece i novca nikad dosta. Školovati dvoje dece, brata u Tuzli i sestru na Višoj trgovačkoj je bio egzistencijalni problem. Tata je rekao da se ne slaže sa tim, ali da će razmisliti. Naglasio je kako želi da studiram. Navalila sam da ni ja ne želim ostaviti fakultet, nego pevati sa Lirom i zaraditi sama za sebe.
Nastavak na sledećoj strani...
