Doskorašnji kapiten odbojkaške reprezentacije Srbije Nikola Grbić (36) u nacionalnom dresu nastupao je više od petnaest godina, a među brojnim odličjima koje je osvajao na svetskim i kontinentalnim takmičenjima, najznačajnije su zlatne medalje sa Olimpijskih igara u Sidneju 2000. i Evropskog prvenstva 2001. i bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u Italiji 2010. godine. Svoje sportske podvige od 1992. dokazuje i u Italiji gde igra za klub Cuneo, a porodična stabilnost daje mu vetar u leđa da bude sve uspešniji. Nekoliko meseci nakon razvoda petogodišnjeg braka sa srednjoškolskom ljubavlju Milicom 2003. godine, Nikola je upoznao ženu svog života Stanislavu. Srećni par je posle tri godine ljubavi 15. jula 2006. u Vojvodini krunisao svoju vezu brakom. Iako je zbog obaveza često razdvojen od voljene žene i sinova, troipogodišnjeg Matije i dvomesečnog Miloša, sportista ističe da su oni smisao njegovog života. U intervjuu za Story Nikola govori o harmoničnom odnosu sa životnom saputnicom i otkriva kako budno učestvuje u svim roditeljskim obavezama.
Story: Po drugi put ste se ostvarili u ulozi oca 10. avgusta. Da li ste se privikli na novog člana porodice sinčića Miloša?
- Emocije su iste kao i prvi put, mada moram priznati da je sada mnogo lakše jer smo Stanislava i ja po drugi put postali roditelji. Osećanja koja roditeljstvo donosi i njegovu lepotu mogu da razumeju samo ljudi koji su to doživeli.
Story: Da li je vaš stariji sin Matija ljubomoran na mlađeg brata?
- Nije, nego ga stalno mazi i ljubi zbog čega sam izuzetno ponosan na njega.
Story: Možete li da kažete da ste strog otac?
- Staša i ja se dogovaramo kako da uspostavimo isti pristup prema deci. Postoje stvari preko kojih se ne prelazi i koje se ne dopuštaju, ali ima i onih o kojima mora da se diskutuje. Uvek smo složni, a kada je tako, onda je sve drugo lako. Ne bih rekao da sam strog otac, ali svoju volju i odluke umem da sprovedem u delo bez vike. Moram priznati da kada sam ja odrastao nije bilo tako, ali tada su bila druga vremena (smeh).
Story: Kada je vaša supruga ostala u drugom stanju priželjkivali ste ćerkicu, a dobili sina. Planirate li da ostvarite želju i ponovo proširite porodicu?
- Oboje smo želeli da nam se rodi žensko dete, ali sudbina je htela drugačije. Trenutno je naš stav da nećemo imati više dece, ali nikad se ne zna.
Story: Pomažete li supruzi oko dece?
- Koliko god je u mojoj moći, mada joj više pomažem kada je reč o brizi oko Matije jer je Miloš još beba i supruga se u potpunosti brine o njemu.
Story: Jeste li iznenadili suprugu povodom proslave četvrte godišnjice braka 15. jula?
- Nikada ne pravimo preveliku pompu oko proslave godišnjice braka, nego to uvek obavimo u intimnoj atmosferi. Ove godine, pošto je Staša bila u poodmakloj trudnoći, nismo mogli ništa specijalno da radimo.
Story: Zbog brojnih obaveza koje ste imali kao profesionalni odbojkaš vaša supruga je preuzela brigu o deci. Kako se Stanislava nosi sa tim?
- Njena uloga je ogromna, ali ona je puna razumevanja, izuzetna žena. Trudim se da pomognem koliko mogu, ali najveći teret pada na nju pogotovo dok je Miloš beba i dok u potpunosti zavisi od nje. Ona je posvećena supruga i majka, ali i inače odgovorna osoba. Sada sam miran jer imam potpuno poverenje u nju. Biti sam sa dvoje dece iziskuje izuzetan napor, odgovornost i spremnost.
Story: Koliko vam tokom priprema i velikih takmičenja nedostaje porodica?
- Mnogo, a sada i najviše jer sam navikao da provodim dosta vremena sa Matijom koji je već veliki dečak. Staša mi je pričala kako je nedavno tokom meča naše reprezentacije sa Kubom stalno mazio televizor, a svakodnevno je i po nekoliko puta pitao gde sam i kada ću da dođem kući.
Story: Da li ste zadovoljni osvojenom bronzanom medaljom na nedavno završenom Svetskom prvenstvu?
- Da mi je neko pre početka prvenstva ponudio bronzu, verovatno bih je prihvatio oberučke, ali kada ste na samo dva poena do finala onda vam posle bude žao. Bez obzira na to mislim da smo postigli veliki uspeh jer kada pogledam kakve smo sve ekipe ostavili iza sebe, moram da budem zadovoljan.
Story: Upravo na toj utakmici oprostili ste se od reprezentacije.
- Mislim da su svi imali prilike da vide kako sam se osećao. Na terenu sam bio toliko usredsređen na pobedu da nisam imao vremena da razmišljam o odlasku iz reprezentacije i činjenici da mi je to poslednji meč. Kada je pala poslednja lopta, došlo mi je do mozga da je to kraj. U tom momentu isplivalo je sve ono što sam osećao, ali i dok sam ranije razmišljao o tome, nisam znao da će emocije biti tako snažne.
Story: Kakvi su vam planovi kada je reč o vašoj profesionalnoj karijeri?
- Za sada imam potpisan dvogodišnji ugovor sa italijanskim klubom Cuneom, a verujem da ću bar još tri godine igrati na visokom nivou. Već postoji nekoliko stvari kojima mogu da se bavim nakon okončanja karijere i verujem da ću u budućnosti ostati blisko vezan za sport, mada nisam siguran da li ću raditi u inostranstvu ili ću se vratiti u Srbiju.
Story: Možete li da kažete za sebe da ste srećan čovek?
- Ovo je vrhunac moje karijere, ali sam i pre toga bio srećan čovek. Mislim da bih bio bezobziran ukoliko bih tražio nešto više od života. Na polju privatnosti sve mi je savršeno. Naravno, uvek postoje stvari koje su mogle i mogu da budu mnogo bolje, ali ponosan sam na ono što imam. Svestan sam svoje sreće, trudim se da je ne narušim i da je sačuvam.
Moni Marković
