Nakon izvođenja nove predstave "Na dan bezbednosti" Jelene Bogavac, u razgovoru sa rediteljkom saznali smo kako izgleda njen život između premijera...
Koliko ste slične, a koliko različite na poslovnom planu?
Minja i ja smo jako dobre prijateljice, nadprijateljice, sestre. Sasvim različite osobe, sasvim autentične, u stalnom dijalogu, a opet sasvim nezavisne jedna od druge. U radu i kroz radove, sudaramo se i srećemo. Veoma veoma mnogo lako i dobro čujemo jedna drugu. I trudimo se da nas ostali čuju."
Postoji li nešto što još uvek nisi uradila, a želiš?
- Želim da radim predstave. Još i još i opet.
Kako je izgledalo odrastati na Senjaku?
- Na Senjaku odrastati bilo je 'odrastanje u šumici'. Senjak miran, mi divljačni, visimo sa grana. Zvučim kao baba, al u Kozjačkoj sam vozila rolere i bajs. Sad je parkirano tri džipa u dva reda. Kad god se leti vraćam iz grada, na Senjaku se orgnem. Šuma je čudo. Hladovina. U grad uvek u gomili, u bioskop svi zajedno. Rulja, gomila, lokal patriotizam. Odrastao je Senjak. Baš. Uozbiljio se i zazidao.
Šta je za tebe sloboda?
Sloboda je nedostižna, ali primamljiva. Ona je za mene, kao šargarepa za magarca. Klati mi ispred nosa dok pratim, al' nikako da je glocnem."
Odakle crpiš inspiraciju za svoje predstave?
- Život je večita inspiracija umetničkom činu. Trudim se da bude obrnuto. Verujem bezglavo da pozorište leči. Bolesna od ljubavi za pozorišnu stvarnost – zaoštrenu, istinitu, izvitoperenu. Život je ono što prolazi između premijera. Pozorište pobeđuje naravno. Ja starim, a one su zauvek.
Kako izgleda proces kroz koji jedno književno delo postaje pozorišna predstava "Na dan bezbednosti"?
- Da bih otključala pisca kakav je Viktor Jerofejev, da bih rešila tu jednačinu sa million nepoznatih, a zavodljive snage, morala sam da izuzetno raširim polje istraživačkog rada. Da bih se bavila "smrću ruske avangarde" morala sam da je duboko, ozbiljno istražim. A da bih znala "ko ju je ubio?" morala sam pedantno da proučim umetnike soc art pravca. Zatim da shvatim pravilnosti sistema državne prisile na umetničku dogmu.
Da razumem totalitarizam u njegovom istorijskom i socijalnom smislu. Da u istorijskim okvirima nađem iscrtanu šemu pravilnosti cenzure. Da proučim šta donosi revolucija i ko su njene žrtve. Ko su dželati. I najzad kako se to odnosi na našu stvarnost. Sličnosti i razlike. Moj profesor režije Dejan Mijač postavljao nam je uvek u analizi rediteljskog postupka, to jednostavno pitanje - koja se igra igra? Dakle, koja je igra u pitanju, ko igra i kakva su pravila. E, kad to ustanovim, onda sam blizu predstave koju pravim.
Predstava je teška, divna i značajna veoma. Jelena je sa svojom čudesnom ekipom opet ubola u metu. Odlični mladi glumci briljiraju", izjavila je glumica Danijela Vranješ, koju smo sreli na premijeri.
Na koji način ste vršili selekciju pripovedaka Viktora Jerofejeva koje ste uvrstili u svoju predstavu "Na dan bezbednosti"?
- Naravno, predstavu ne čine samo pripovetke Viktora Jerofejeva. Kada se sprovodi ovako obimno laboratorijsko pozorišno istraživanje, po prirodi stvari, u predstavu ulaze i mnogi drugi tekstovi. Pesme pesnika ruske avangarde, te pesnika ruskog soc arta, pesme savremenih ruskih pesnika, molitve i kletve, narodne pesme, politički proglasi... Majakovski, Prigov, Gubanov, Hlebnjikov... od crnog kvadrata, do konstrukta futura. Pozorišni čin je sudar teza iz koga nastaje sadržaj. Veliki prasak u duši, u pameti, u očima. Postdramski teatar je teatar sudara. On formira kosmos sebe iz haosa izudaranih, nepomirljivih teza.
Koji su tvoji dalji planovi?
- Da razvijam novu scenu. Da razvijam sebe. Da ostanem da stojim. Da se radujem.
Kada ćemo ponovo imati prilike da pogledamo predstavu "Na dan bezbednosti"?
Predstava 'Na dan bezbednosti' igraće se ponovo 1. decembra."
