Nakon izvođenja nove predstave "Na dan bezbednosti" Jelene Bogavac, u razgovoru sa rediteljkom saznali smo kako izgleda njen život između premijera...
Šta je to iz predstave "Na dan bezbednosti" što je još uvek aktuelno i u današnjem društvu?
Ova predstava se bavi današnjim društvom. U njemu i iz njega nastaje. Onda je aktuelna kao strah od cenzure, kao strah od kazne, kao strah od države i od Boga. Ona je skup svih ovovremenih strahova od savremenih dželata. Ona uspostavlja vidljivom strukturu nasilja i neslobode. Strukturu prisile i autoporicanja. Ovo je predstava o strahu od kazne. I o nevinim žrtvama. Ova predstava je opelo svim nevinim žrtvama istorije. Istorija je uvek u toku."
Koja je uloga žena u predstavi "Na dan bezbednosti"?
Da sahrane i polude. Da ne razumeju ono što razumeju. Da se mole 'za spas nespašene ljudske pastve'. Ali i da komanduju i biju. Da zavode red i da na Boga pljuju. Hoću reći, nemaju žene mesto - zato što je to rezervisano mesto za žene. Ne. Nije istorija muško žensko naglabanje, nije ni umetnost. Za sve likove u predstavi postoje istorijske biografije, nastale na faktima, činjenicama i umetničkoj imaginaciji izvođača. Ova 'scenska metafora' nije improvizacija, samo se pravi da jeste, da bi ostala živa. Naša metafora uporno laže. Zato je ubitačno zabavna."
Budući da često sarađuješ sa svojom sestrom Milenom Bogavac, na koji način odvajate privatno od poslovnog?
- Minja i ja imamo svoju trupu Drama mental studio. Pod tom etiketom, već dvadeset godina, stvaramo predstave, performanse, raznorodne umetničke događaje. Igor Marković, audio i video umetnik, u našem umetničkom trojcu je od 9. 9. 1999. - kada smo trupu osnovali. Sarađivali smo sa ogromnim
brojem umetnika. Prošle godine, kroz nekoliko predstava, usložili smo saradnju sa rediteljem Nenadom Todorovićem i glumcima ansambla Narodnog pozorišta Priština.
Predstave 'Ujedinjenje ili smrt 1918.' 'Sestre 999', 'Audijencija' i 'Bajpas Srbija' uradili smo zajedno. Kroz rad formirana je grupa od dvadesetak divnih, mladih ljudi, neverovatno posvećenih umetnika. U umetničkom procesu nalazimo se na raznim mestima. Tako recimo u predstavi 'Na dan bezbednosti' Minja, Nenad i Igor glume. Radimo u surovim uslovima nezavisne produkcije, uz nesebičnu pomoć NPPa i Bitef teatra – pozorišta u kome sam zaposlena dugi niz godina kao dramturškinja. Mnogo se volimo, te gotovo da ne postoje nerešivi produkcijski problemi. Mnogo mnogo razgovaramo. Mnogo naglas čitamo. Satima. Predstavu pravimo u istom krugu, u zajedničkoj koncentraciji, u ogromnom poverenju.
Plemeniti amaterizam ima razornu snagu. Radimo sa nekoliko glumaca od njihove osamnaeste godine. Ne mogu da zamislim uspešan, kreativan proces bez Jovana Zdravkovića i Uroša Novovića na sceni. Mislim kroz njih. Scenografiju za moje predstave radi Vuk Dautović, istoričar umetnosti, veliki intelektualac, ali ujedno i majstor čekića... Aleksandra Veljković i Tamara Tomanović u svakoj mojoj predstavi u kojoj igraju, rade sa mnom i scenski pokret. U trupi su Marko Panajotović – gotovo svršen student medicine i Žarko Velizarević klasični filolog, pesnik i pevač...
Predstavu smo radili mesecima. U prostoru u kom radimo Aleksandar Kovačević, kostimograf, zasadio je kombuhu gljivu u avgustu. Od nje je stvarao materijal za kostime. To je neverovatna ideja, veliko pregnuće – zasadio je i uzgojio kostim. Ovo sve govorim da biste shvatili koliko je prekrasan i komplikovan naš rad i koliki smo zadrti posvećenici.
Nastavak pročitajte na idućoj strani...
