I u najsrećnijim i u najtužnijim momentima pop pevačica Ališa Kiz trudila se ne pokazuje svoje slabosti i da se hrabro nosi sa svim problemima. Za razliku od većine holivudskih zvezda ova umetnica nije dozvoljavala da se bol očitava na njenom licu, te se zatvarala u sebe čak i kada je bila na rubu nervnog sloma, uverena da sama mora da nađe izlaz iz nedaća. Rođena je 25. januara 1981. godine na Menhetnu u Njujorku kao jedino dete Tereze Oguljo i pilota Krega Kuka, koji su se razveli kada je imala dve godine, što je dosta uticalo na njeno odrastanje. Posle rastanka roditelja, Ališa je ostala da živi sa mamom koja se amaterski bavila glumom i koja je želela da njena mezimica bude uspešna u umetnosti. Pošto je odmalena pokazala izraziti talenat za muziku u jednoj kratkoj televizijskoj emisiji sa četiri godine već je nastupila kao solo izvođač. Kao sedmogodišnjakinja već je svirala klavir i to najteže kompozicije Betovena, Šopena i Mocarta, a sa dvanaest su je primili u srednju umetničku školu koju je završila sa šesnaest kao najbolja u svojoj generaciji. Zbog brojnih aktivnosti, pevačica nije imala klasično detinjstvo što joj je kasnije veoma smetalo, ali i pomoglo joj da postane odgovorna prema sebi i drugima. Ispunjavajući želje svoje majke došla je do toga da su je primili na Kolumbija univerzitet, ali ga je napustila posle četiri nedelje kada je odlučila da počne profesionalno da se bavi pevanjem. Svoju sreću pronašla je prošle godine kada je otpočela romansu sa muzičkim producentom Svizom Bicom za koga tvrdi da je njena idealna polovina. Par se nedavno venčao, a otkrili su i da će postati roditelji što za ovu pevačicu predstavlja ostvarenje najvećeg sna.
Vaši roditelji su se razveli kada ste bili dete. Koliko je to uticalo na vaše odrastanje?
- Ni ne sećam se perioda kada smo svi živeli kao porodica i mislim da je njihov rastanak uticao na mene tako što sam ispunjavala sve mamine ambicije. Ali više mi je smetalo to što sam bila jedinica, pa nikada nisam imala društvo i morala sam da budem sama i da sa sobom rešavam brojna pitanja.
Smatrate li da vam je to što ste ostvarivali majčine ambicije pomoglo ili odmoglo u životu?
- Kada sve to posmatram sa ove tačke gledišta, pomoglo mi je. Iako možda tada nisam bila zadovoljna i patila sam što moram toliko da radim na sebi, da nije bilo nje, danas ne bih bila ovo što jesam. Ipak u detinjstvu mi je to pravilo probleme.
Šta vam je konkretno smetalo?
- To što nikada nisam imala vremena za zaljubljivanje, bežanje iz škole i ostale dečije dogodovštine. Smetalo mi je što sam često bila usamljena i to mi je donelo mnogo psihičkih problema, kao što je blaga depresija.
Kako ste se borili sa takvim stanjima?
- Tugovala sam. Uveče, po odlasku u krevet govorila sam sebi da moram sama da se izborim sa svim što me mori. Progutala sam svaki problem i nekako uvek uspevala da krenem dalje.
Da li vam je ikada bilo žao što ste napustili fakultet?
- Ne, znala sam da ću ukoliko nastavim sa školovanjem potpuno poludeti. Imala sam mnogo obaveza i nisam mogla sve da postignem. Sve mi je kuvalo u stomaku i u glavi i više nisam mogla da izdržim. Želela sam da konačno počnem da radim stvari koje veoma volim.
Jeste li sada zadovoljni svojim životom?
- Sada jesam, ostvarila sam se. Nemam veliku porodicu, ali imam dovoljno ljudi koji me vole, nemam mnogo prijatelja, ali imam nekoliko pravih. Sve što sam želela uspela sam da stvorim.
Kada ste upoznali svog supruga Sviza Bica?
- Pre nešto više od godinu dana upoznala sam tog divnog muškarca kome sam poklonila svoje srce. On je prvi čovek kome sam se bezrezervno dala, uvideo je to i uzvratio mi istom merom.
Mislite li da je naišao u pravom trenutku vašeg života?
- Nije mogao da izabere bolje vreme. Taman kada sam prestala da razmišljam o muškarcima, pojavio se i vratio mi veru u ljubav.
Zbog čega ste izgubili tu veru?
- Imala sam nekoliko promašenih veza koje su mi poljuljale snove o idealnoj bračnoj zajednici.
Kako ste se osećali na dan venčanja?
- Dan kada smo saznali da ćemo postati roditelji bio je mnogo posebniji nego naša svadba jer mi se tada ostvarila najveća životna želja. Što se tiče samog venčanja, bilo je divno, osećala sam se kao u nekom snu i u jednom trenutku zaplakala sam od sreće.
Kako podnosite trudnoću?
- Drugo stanje je najdivnija stvar koja može da se desi jednoj ženi. Čak i onda kada mi je ujutru muka, meni je lepo, jer je to stvarno neobjašnjivo osećanje. Nadam se da ću biti dobra majka, mada se plašim da ne napravim iste greške kao moji roditelji, pošto kažu da su takve stvari genetske. Pustiću svoje dete da radi šta hoće, a nadam se da ću mu podariti i brata ili sestru.
Aleksandra Dimitrijević
