Trebalo je da upišem studije na Vebsteru u Beču, ali kad sam ozbiljno porazgovarao s mamom i tatom, odlučili smo da je najbolje da ovde studiram i da sa strane radim neki posao. Počeo sam već da raduckam malo u „Grandu“, pomažem šta treba. Želim jednog dana da dođem na čelo firme. Ko će ako neću ja, piše Kurir.
Da li bi voleo da jednog dana budeš uspešan kao Saša Popović?
- Naravno. Svako bi voleo da bude kao Saša Popović (smeh). Ali ja ću se truditi da izgradim svoju ličnost. Mada, zašto da ne? Nikad se ne zna gde će te put odvesti.
Jesi li razmišljao da propevaš kao tvoj stariji brat Stefan?
- Nikako! Ne znam toliko dobro da pevam. Više volim da slušam muziku i uživam u njoj. On je još od malih nogu pokazao da je je muzikalan na mamu. Naši roditelji su odavno prepoznali njegov talenat i želju da se bavi muzikom, pa ga maksimalno podržavaju u toj odluci. On ide od pevača do pevača i ispituje ih šta ga zanima, a oni ga iskreno savetuju.
Kakvi su Brena i Boba kao roditelji?
- Pošto sam odrastao, više nema zapitkivanja i smaranja s njihove strane „kad ćeš kući, kad ćeš da jedeš“ i ostalo. Imam naviku da se javim kad negde idem, s kim idem i to je to. Zaista imamo jedan normalan odnos. Mama je bila više s nama, ona nam je bila posvećenija. Što se tiče strogoće, to sve zavisi. Uglavnom je mama ta koja uvek popušta, dok je ćale imao običaj da diže ručnu i brani neke stvari.
Tvoji roditelji su često bili odsutni od kuće, da li ti je nedostajala njihova ljubav kad si bio mlađi?
- Uvek su mi nedostajali. Ceo život sam bio okružen ljudima koje su moji roditelji postavili da budu tu, da nas čuvaju i paze. Da njih nema, taj sistem uopšte ne bi funkcionisao. Mama je stalno pevala, tata stalno putovao i uvek je neko drugi bio s nama. Kuća nikada nije prazna.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
Tvoju porodicu zadesila je velika tragedija kada je tvoj brat Stefan bio kidnapovan. Kakve posledice je taj događaj ostavio na vas?
- Ja sam tada imao oko tri godine. Ne sećam se apsolutno ničega. Međutim, ta tragedija je ostavila trag na moju porodicu za ceo život i to se nikad neće izbrisati.
Strahuje li i danas za tvoj i Stefanov život?
- Svaka majka strahuje za svoje dete čim napusti kuću, a pogotovo moja, jer je prošla to što je prošla. Ima svakakvih budala. Zbog toga uvek neko ide s nama. Nikad se ne zna šta nekome zbog ljubomore i zavisti može pasti na pamet. Mnogi nam zavide što imamo više novca od drugih. Lako neko može napraviti bespotreban problem i posle sve ode dođavola.
Koliko je otmica ostavila traga na Stefana?
- Ne pričamo o toj temi toliko. Prosto, ne želimo da se prisećamo ružnih stvari, dovoljno je što su taj strah i trauma svakodnevno prisutni u našim glavama. Želimo da zaboravimo taj ružan period života i ne vraćamo se na staro. Retko kad govorimo o tome, izbegavamo.
