Legendu domaćeg glumišta, čuvenog Nikolu Simića (77), mnogobrojna publika zavolela je gledajući kako neponovljivo dočarava svoje humorističke likove. Ostao je urezan u sećanju mlađih generacija kao čovek koji je udahnuo dušu crtanom junaku Dušku Dugoušku, dok se skoro svakodnevno na televizijama u regionu reprizira filmska priča neponovljivog Pantića Tesna koža. Nove poklonike među publikom koja stasava uspeo je da pridobije i serijom Ljubav, navika, panika. Nikola svaki svoj slobodan trenutak koristi kako bi uživao u pažnji koju mu poklanjaju unuke Isidora (10) i Sara (7). Čuveni glumac u jednom od retkih intervjua u svojoj karijeri za Story govori o ulozi u svom prvom mjuziklu Producenti, ali i o epizodnoj roli u filmu Beli lavovi. Ne krije da mu je najveća inspiracija i u osmoj deceniji ljubav, da je srećan što je njegova najstarija unuka krenula njegovima stopama, ali i da nikada nije važio za zavodnika.
Story: Neretko vas predstavljaju kao legendarnog glumca. Da li vam je to nekada predstavljalo teret?
- Legendarni? Šta uopšte to znači? Čovek živi do onog trenutka dok ga ne zaborave, a s obzirom na to da sam ostavio veliki trag, mislim da me neće tako lako zaboraviti.
Story: Šta biste savetovali Nikoli Simiću na početku njegove karijere?
- Ne bih mu savetovao ništa. Možda nešto što je veoma intimno, ali ne bih sada o tome govorio.
Story: Kakvi ste bili tokom studija? Jeste li možda važili za zavodnika na klasi?
- Ne. Nismo mi o tome razmišljali. (Smeh)
Story: Koje je vaše najupečatljivije sećanje na taj period?
- Odnos profesora Josipa Kulundžića prema nama. Bio je to jedan roditeljski odnos. Nije se ophodio prema nama kao prema studentima, već kao prema svojoj deci. Želeo je da bude upućen u sve naše probleme, kako bi mogao da nam pomogne. Skoro sam gledao jednu emisiju posvećenu profesoru Kulundžiću i zaključio da nisam bio ni svestan koliko je on poznavao pozorište i sve segmente koji su vezani za dramu. Bio je jedan izuzetan umetnik. Cela moja klasa na spomen njegovog imena treba da ustane u znak poštovanja. A u mojoj klasi bili su Velimir - Bata Živojinović, Aleksandar Aleksov, Rada Đuričin, Ružica Sokić, Radmila Andrić, Ljilja Marković...
Story: Vaša najstarija unuka Isidora igra u Pozorištancu Puž. Kako ste reagovali kada vam je saopštila da želi da bude glumica?
- Trenutno manje igra u pozorištancu, pošto ima više obaveza u školi. Raduje me njeno interesovanje za glumu jer ona stvarno želi da bude glumica.
Story: Da li biste joj poželeli da se odista bavi vašom profesijom, s obzirom na to da ste upoznati sa svim prednostima i manama svog posla?
- Moja ćerka je u mladosti želela da se bavi glumom, i konkurisala je na Fakultetu dramskih umetnosti. Polagala je prijemni ispit, ali je nisu primili. Nisam želeo da kao otac intervenišem i utičem na to da je ipak prime na fakultet. Kada se osvrnem na taj period, bolje je što je nisam podržao jer danas je velika produkcija i za razliku od moje klase na kojoj nas je bilo osmoro, godišnje s fakulteta izađe pedeset studenata.
Story: Mnogi za vas kažu da posedujete dečačku energiju i da ste jedan od retkih koji je pronašao eliksir mladosti. Šta je vaš eliksir mladosti?
- Moj eliksir mladosti je ljubav. Time je sve rečeno.
Story: Šta je za vas ljubav?
- To je velika motorna snaga. Ne treba to da bude samo ljubav prema nekoj osobi, to je ljubav prema svemu, životu, prema poslu kojim se baviš, prijateljima, ćerki, unukama. To je ljubav. Čovek bez ljubavi i bez emocija ne može da funkcioniše. Takav sam sazdan, što bi rekao moj otac koji je bio pekar, takav sam zamešen.
Story: U čemu pronalazite inspiraciju?
- Inspiraciju pronalazim u svemu. Imam jedan plac u blizini Beograda na koji volim da idem. Tamo gajim voće, bavio sam se i pčelarstvom i sve me to mnogo opušta. Nažalost, do sada su mi dva puta obijali posed, pa sam ostao bez mehanizacije za poljoprivredne radove.
Story: Da li ste uspešno savladali sve poslove u poljoprivredi?
- Da, naravno. Gledao sam i tako mnogo naučio. Sam orezujem voće, jedno vreme sam imao i baštu, bavio sam se i pčelarstvom. Sve to iziskuje dodatno vreme koje ja više nemam jer kad uđeš u neke poslove i prihvatiš neke projekte, teško je organizovati se.
Story: Na koji način organizujete svoje slobodno vreme u Beogradu?
- Uglavnom ga provodim sa unukama. Trenutno uživam i pripremajući interesantne projekte. Planiram da UK Vuk Karadžić ponudim komad Savica and Mefisto koji mnogo podseća na Monti Pajtona. Priča prati jednu porodicu u kojoj živi Savica, penzionisani profesor. Od svih ukućana samo on ima finansijska primanja, penziju, a svi ostali članovi familije odmaraju i samo čekaju njegov novac. Kako se on pojavi, svi pitaju da li je stigla? Jedne noći Mefisto dolazi po njegovu dušu i tada počinje radnja komada.
Story: Poželite li danas da se povučete iz svega i posvetite se samo sebi?
- Ne. Mislim da bi to bilo i suviše sebično. Izuzetno volim da sarađujem sa mladim ljudima i uvodim ih u predstave. Odličan primer je predstava Buba u uhu koja sedmog juna slavi 40 godina otkako je postavljena na scenu. To je jedan nesvakidašnji jubilej. Ja sam u tu predstavu doveo mnoge mlade glumce poput Srđana Ivanovića, Srđana Jovanovića, Sonje Kostić, Aleksandra Lazića, Saše Joksimovića.
Story: Žalite li što se niste ozbiljnije posvetili pedagogiji?
- Nažalost, nisam imao vremena da negde budem profesor, da bar neko svoje iskustvo koje sam stekao gledajući velike glumce prenesem na neke mlađe generacije. Nisam želeo da polovično budem u nečemu jer i kad radim i kad volim, radim to do kraja i dajem se ceo.
Story: Kako je došlo do toga da dobijete ulogu u filmu Beli lavovi Lazara Ristovskog?
- Jednog dana Laza me je pozvao telefonom i pitao me da li želim da igram u njegovom novom filmu. Odmah sam ga zamolio da bude iskren i da mi kaže ko ga je odbio pa zove mene. Počeo je da se smeje i pitao me je otkud znam, na šta sam ja dodao da smo poslednji put sarađivali pre deset godina snimajući Bumerang. Naravno, saznao sam da je ta uloga bila namenjena Velimiru - Bati Živojinoviću koji je bio u komisiji za dodelu sredstava za snimanje filma i ne bi bilo u redu da se on pojavi i u filmu.
Story: U ovom filmu ste prvi put sarađivali sa Mirom Banjac. Kakvo vam je iskustvo doneo zajednički rad?
- Sa Mirom nikada nisam imao nijednu zajedničku scenu do sada. Igrala je u seriji Ljubav, navika, panika, ali nismo imali nijedan dijalog. Naše prvobitne uloge običnih staraca u filmu Beli lavovi promenjene su na moju sugestiju da budemo srpski Boni i Klajd. Lazar je to odmah prihvatio, a mi smo uspeli da od jedne male epizode napravimo role koje mogu da se pamte. Veoma mi je žao što nismo imali veći prostor jer sam izmaštao kako bi to dalje izgledalo. Da su oni sa tih milion evra krenuli u svet da postanu hiperprevaranti, da odsedaju u najluksuznijim hotelima, obilaze kockarnice, operišu po bankama...
Story: Postoji li mogućnost da ti likovi dobiju nastavak u seriji koju pripremate Zlatno jaje?
- Ne verujem.
Story: Dokle ste stigli sa realizacijom ovog vašeg autorskog projekta?
- Nažalost, eto tako, ništa. Niko se ne interesuje, niko se ne javlja. Bio je javni konkurs na RTS-u za nezavisne produkcije, konkurisao sam, rečeno mi je da će odgovoriti svakome pojedinačno, ali meni taj odgovor još nije stigao.
Story: Da li vas takvo ponašanje prema vama vređa?
- Znate šta, ne vređa me, već sam tužan jer mi prebacuju zato što sam igrao u serijama na Pinku, a ja sam u stvari u sporu sa tom televizijom. Morao sam da ih tužim jer mi dve godine nisu isplatili honorare. Nikakav ugovor nisam potpisao sa Pinkom da bih bio u obavezi da samo sa njima sarađujem. Ponudio sam seriju RTS-u jer sam na toj televiziji i ponikao. Hteo sam na neki način, što sam i naglasio u pismu Tijaniću, da se vratim na velika vrata jer sam tu počeo, tu sam ostvario najbolje televizijske uloge. Ali...
Story: Ove godine ste prvi put zaigrali u mjuziklu Producenti reditelja Juga Radivojevića?
- Producenti su se pokazali kako idealna prilika da nas dvojica prvi put ostvarimo saradnju. On je mlad reditelj sa pravom vizijom, i modernim viđenjem nekih klasičnih komada što je i pokazao režirajući predstave Put oko sveta, Koštana... U prilog njegovoj energiji i poletu ide i to što su Producenti urađeni za 57 dana, a Englezi su ovaj komad stvarali šest meseci.
Story: Jeste li vi nešto naučili od mlađih kolega?
- Svakako. Da treba da se družim sa mladima. Mladost je velika stvar. Nešto od toga pređe i na mene. Njima sam prenosio neka svoja iskustva, a od njih sam poprimio energiju. Zadivili su me zbog svog profesionalnog odnosa u poslu. To je jedan ansambl koji zrači nečim pozitivnim. Oni su me primili kao da sam njihov član. Njihov vršnjak.
Danilo Mašojević
