Mada je život nije mazio, pevačica Anabela Đogani za svoje trideset tri godine nije dozvolila da joj ružna dešavanja i nesrećni splet okolnosti, koji su dominirali njenom prošlošću, nepovratno skinu osmeh sa lica. O tome nam je pričala u avgustu prošle godine, pre nego što će joj učešće u rijaliti programu VIP Veliki brat doneti novu ljubav i promeniti život.
I posle najcrnjih dana u lepoj brineti bi preovladala ona jača strana njene ličnosti, a labilnost i depresiju svaki put bi uspešno ostavljala iza sebe. Valjda zato što je uspevala da sebe sačuva od neprihvatanja sudbine i života koji joj je neko odozgo odredio. Skromna i ljupka, kakvu su je uostalom i zavoleli fanovi grupe Fanky G koju je osnovala sa suprugom Gagijem, Anabela je od najranijeg detinjstva u rodnom Goraždu važila za osobu kojoj je za sreću bilo potrebno veoma malo. Za detinjstvo je vežu prelepe uspomene i jedinstveni doživljaj rodnog grada u kome se mešaju šum reke i pejzaž divne prirode bogate zelenilom i okupane suncem.
- Imala sam sreću da odrastam u divnom malom gradu prepunom sadržaja za dečurliju. Obožavala sam Drinu na kojoj je počivao centar grada i često sam sa društvom iz komšiluka odlazila na kupanje. Sećanja me vežu i za čuvenu Omladinsku ulicu koja je prolazila tik pored moje škole i imala šetalište duž reke sa gustim drvoredom, u kojoj su nam se gotovo svima dogodile prve simpatije i na čijim klupama su padali prvi poljupci. U toj ulici napravila sam svoje prve korake, dok su me, još kao bebu, mama i tata izvodili u šetnju - nostalgično priča Anabela.
Njena kula sreće i blagostanja u kojoj je bila ušuškana prvi put se odronila kada je shvatila da njeni mama Jadranka i tata Ahmed neće živeti zajedno. Međutim, kako je imala svega tri godine kada su se oni razveli, za malenu Anabelu ubrzo je to postalo prirodno stanje stvari. Navikla se na to da živi sa ocem, ali da i dalje ima mamu koja je takođe voli i koja će za nju uvek biti tu. Postupke svojih roditelja u potpunosti je razumela tek kasnije kao odrasla devojčica, kada je uvidela koliko su se zapravo oboje trudili da ona njihovu razdvojenost ne oseti.
- Bila sam veoma vezana za oca jer me je on odgajao. Mama je živela malo dalje od nas, a ona i tata su zaista imali prijateljski odnos i ja u njihovim susretima i razgovorima nisam mogla da osetim bilo kakvu netrpeljivost. Imala sam oca u pravom smislu te reči, koji je bio brižan i strpljiv u mom vaspitavanju. Odlazio je na sve moje školske priredbe, roditeljske sastanke, a sećam se kako mi je nekoliko puta kada sam bila bolesna neprestano ugađao. On je po struci informatičar, ali je bio veoma talentovan za muziku. Divno je pevao i svirao gitaru pa je imao bend sa kojim je u Goraždu nastupao. Nas dvoje smo se često zabavljali tako što bismo uključili kasetofon i uz ritam muzike izvodili duete - priseća se Anabela.
Kada je za to došlo vreme, bilo je nekako prirodno da Anabela upiše i muzičku školu na odseku gitare. Njen tata bio je ponosan kada je 1984. godine pevala na čuvenom Šlageru gde je osvojila sedmo mesto. Očekivalo bi se da su njena zanimacija u dečjim igrarijama budu lutke i njihove krpice, ali nije uvek bilo tako.
- Odrastala sam sa dvojicom tatine male braće, iz dedinog drugog braka, i imali smo običaj da sakupljamo kučiće i mace sa ulice pa da ih hranimo i lečimo. Pošto mi je zanimljiva priča da mačka ima devet života, želela sam to da proverim i jednu sam nekoliko puta bacala sa drugog sprata. Zbog toga me je tata, koji inače nikada nije povisio ton na mene, veoma izgrdio.
Već pred kraj osnovne škole, Anabela je počela da kuje plan kako bi otišla u Sarajevo i tamo nastavila školovanje. Želela je da upiše jezičku gimnaziju, a iako je imala odličan uspeh, o tome su mogli misliti samo oni sa diplomom vukovca. Zato se odlučila za turističku školu, gde je takođe mogla da uči jezike, s namerom da se nakon dve godine prebaci u prvobitno planiranu jezičku gimnaziju. Međutim, rat koji je ubrzo počeo u Bosni i Hercegovini pokvario joj je taj, kao i mnoge druge planove.
- U Sarajevu su sva dešavanja bila privlačna za omladinu i svako ko je želeo nešto više da postigne u životu odlazio je u bosansku prestonicu. Ja sam bila jedna od tih. Početak srednje škole bio je lep, tada mi se dogodila i prva prava ljubav. On je bio uspešni rukometaš koji se ubrzo zbog karijere odselio u Švajcarsku. Bila sam drugi razred srednje škole kada sam na raspustu otišla kod njega u posetu. Upravo tada u Bosni je počeo rat i ja nisam više mogla da se vratim - kaže Anabela, iz čijeg glasa i mnogo godina posle toga izbija gorčina. Ono što je usledilo nakon toga bilo je još gore od činjenice da u njenoj zemlji besni rat, iako joj se u tom trenutku činilo da ništa gore od toga ne može da je zadesi. Njen voljeni, kome su roditelji ostali u Bosni, nije imao mira i želeo je da nakratko ode u rodni grad gde je posle nekoliko dana pronađen mrtav. Anabela je doživela šok zbog koga dugo nije mogla da poveruje u realnost te stravične činjenice.
- Čini mi se da nikada nisam imala vremena da to istinski i do kraja otpatim, što sam shvatila pre dve godine kada sam na petnaestogodišnjicu smrti prvi put otišla na njegov grob. Tada su mi se sve vratilo kao bumerang. Kada se to dogodilo imala sam sedamnaest godina i imam utisak kao da sam živela dva života - jedan pre njega i drugi koji je počeo posle njegove smrti. On je i dan-danas deo mene i, ma koliko bio bolan taj osećaj da ga nema, veoma sam se trudila da nikada ne izbrišem sećanje na njega. Nikada nisam želela da u javnost iznosim detalje te priče, baš zato što je to nešto samo moje, intima koja se ne deli s drugima, a takođe i iz poštovanja prema njegovim roditeljima koji su divni ljudi i koje obožavam - tužno govori lepa pevačica, čija je mama Jadranka u to vreme već je sa mlađom ćerkom Romanelom bila u Švedskoj i Anabela je sva izgubljena i nema od tuge zbog gubitka voljene osobe otišla kod njih u kamp koji je bio prihvatilište za izbeglice iz bivše Jugoslavije.
- Kamp je ličio na veliki dom u kome je svako imao zasebnu sobu sa krevetima na sprat, a kuhinja i kupatilo bili su zajednički. Od države smo dobijali novčanu pomoć koja je bila dovoljna da se preživi. Trećeg dana boravka u kampu proslavila sam svoj osamnaesti rođendan. Moja mama se ipak potrudila da mi ulepša taj dan tako što mi je napravila rođendansku tortu. Sećam se da je torta bila u obliku brda iza koga se promaljaju sunčevi zraci, čime je simbolično želela da mi kaže da će posle teškog perioda doći bolji dani. Kada sam ugasila svećice na torti, osećala sam se nekako čudno. Oko mene je bilo puno nekih meni nepoznatih ljudi, bila sam tugaljiva, ali u isti mah i nekako mirna jer sam sebi govorila da je dobro što smo nas tri tu. Žive smo, zdrave i imamo jedna drugu.
I pored toga što su njena mama i sestra bile na sigurnom, svakodnevno ju je razdirao nemir zbog toga što nije znala šta joj je sa ocem koji je ostao u Goraždu, gradu sa kojim su sve veze bile prekinute.
- Jedini kontakt sa Bosnom mogla sam da imam preko radio amatera. Još od tada svaki moj stres manifestuje se kroz bol u želucu i povraćanje i sećam se kako sam mučno čekala svaki petak kada su na radiju saopštavali spisak mrtvih. Sa strepnjom bih sedela, slušala nabrajanje imena i sa groznim nagonom za povraćanjem nadala se da neće izgovoriti ime mog tate - kaže Anabela koja je od tada morala da čeka još punih pet godina kako bi saznala da li je njen tata živ.
Vremenom se njihova situacija poboljšala jer je Anabelina mama dobila boravišne papire, kasnije i stan, a njene dve ćerke mogućnost da se školuju i ostanu u Švedskoj. U to vreme upoznala je i Gagija zbog koga je došla u Beograd, gde je uz pomoć porodičnih prijatelja kod kojih je bila smeštena pronašla zaposlenje u jednoj banci. Najpre je radila kao kafe-kuvarica, a kasnije i kao sekretarica. Gagi i ona oformili su grupu Fanky G i Anabela je tako kročila na estradu, ali je još živela na relaciji Švedska - Beograd.
- U startu sam bila očarana Gagijem kao plesačem, a ubrzo sam shvatila da je on jedna neuprljana duša kakvu je u to ludo vreme bilo teško sresti. Uz to, ja sam silno imala potrebu da se uhvatim za nekoga, da pripadam nekome s kim ću moći da ostvarim snove o svojoj porodici. Tada mi se dogodila još jedna ružna stvar kada sam sasvim slučajno, nakon razgovora sa prijateljicama iz Švedske koje su govorile o preventivnim pregledima dojki, što je u Švedskoj zakonska obaveza svake žene, na svojoj dojci napipala kvržicu. Mama me je odmah odvela kod lekara koji je konstatovao da to tkivo hitno treba odstraniti operacijom. Bilo mi je jasno o čemu se radi kada su mi nakon operacije rekli da je tumor otkriven na vreme. To je značilo da nisam slučaj za hemoterapiju, već da je hormonska terapija dovoljna da se oporavim.
Nedugo posle operacije, u avgustu 1995. godine, Gagi i Anabela su se venčali. Imala je samo dvadeset godina, ali se zbog svega što je preživela osećala znatno starijom. Samo godinu dana kasnije dobili su ćerku Lunu, a pevačici je u divnom sećanju ostao njihov prvi iznajmljeni stan, u kojem su kao tročlana porodica stanovali.
- Bila sam neko ko je izgubio dom, domovinu i porodicu i naš stančić od trideset osam kvadrata za mene je bio raj. S puno pažnje birala sam nameštaj i pokućstvo, a kada smo dobili veš-mašinu bila sam u stanju da kada je uključim sedim pred njom i zadovoljno gledam u bubanj dok se u njemu okreće veš. Bila sam presrećna što konačno imam nešto svoje. Uloga majke me je dodatno uozbiljila i otreznila od svega ružnog što mi se dešavalo pa sam uživala u obavezama oko bebe. Kada je Luna imala osam meseci, sela sam u prvi autobus koji je posle rata iz Beograda vozio za Sarajevo i otišla da vidim tatu za koga sam u međuvremenu saznala da je živ - objašnjava Anabela koja priznaje da ni ona ni Gagi nisu želeli da do rođenja njihovog drugog deteta prođe devet godina.
- U početku smo se rukovodili time da smo veoma mladi, a kasnije smo nekoliko godina čekali da se uselimo u svoj stan gde ćemo imati komfor za drugo dete. Onda sam ostala u drugom stanju i izgubila blizance, što sam veoma teško podnela. Mislila sam samo kako da što pre ponovo zatrudnim kako bih suzbila bol. I nakon godinu dana dobili smo drugu ćerku Ninu. Ipak, sve je to ostavilo traga i ja sam nakon porođaja zapala u depresiju. Srećom, uz Gagijevu podršku, bila sam prisebna da potražim stručnu pomoć i sve prevaziđem.
Četrnaest godina braka protkanog ljubavlju, srećnim ali i onim manje lepim događajima, Anabeli i Gagiju toliko su ispunile život da su u jednom trenutku shvatili kako među njima stvari više ne funkcionišu kao nekada. Uz dogovor rešili su da se razvedu, ali nakon nekoliko meseci razdvojenosti pokušali su da svojoj ljubavi daju još jednu šansu. I novo pomirenje nije bilo dovoljno da ipak osiguraju zajedničku budućnost.
- Već mesec i po dana nas dvoje definitivno nismo zajedno. I dalje smo prijatelji i saradnici, ali i ljudi koji su u korektnim odnosima zbog svoje dece. Prezime nisam menjala i ne razmišljam da to učinim jer se i moja deca tako prezivaju. Živim u novom stanu sa svojim ćerkama, a moja vizija budućnosti obojena je željom da njih dve izvedem na pravi put - zaključuje Anabela.
Danka Grubačić
Tekst je objavljen u 202. broju magazina Story, 4. avgusta 2009. godine.
