ŽIVOTNA PRIČA - Momo Kapor: Životni udarci me nisu slomili

STA RECI!PONOSNA STO SMO BILI TVOJI KAPORI IZ BILECE!

Ko zna zašto je sve bilo baš tako,nimalo lako,a tek srećno?Davno sam primetila da oni koji su rano i dalje kroz čitav život skoro nećujno i nevidljivo gutali ogromne količine patnje o svemu govore ne baš kako je bilo,s puno nečujnih,melanholičnih osmeha koji se pamte i kao nekakav štit nose kroz život dokle god se može tako.Pre ili posle osmeh zameni neka čudna bolna maska i jedva prepoznajete svoj lik i sputavate krike koji su se gomilali,gomilali i jednom na neki način provale. U početku to vidite samo vi,a posle i iskusniji posmatrači.Kad navale potoci znoja po celom telu,kao da su vas izvadili iz vode,a vi još stojite nekako ili ležite,to znači da se duh još kako tako bori,a da je telo već daleko od vaše kontrole,jadno,slabo,jedva malo živo,strmoglavljujete se kao iznenada,a malo ko zna,pa čak ni pogođeni da se već dugo teško posrće i još teže gura dalje.Postaje neizvjestan i trenutak u kom ste,neizvestan,pa i nepodnošljiv u svakom pogledu.Pravo je čudo kako ta neizvjesnost može da potraje i koliko patnje se podnese.U stvari prepušteni ste slučaju-ili ćete se ugasiti ili još neizvjesno tinjati.Šta je to?Život sigurno nije,a opet,niste još pod zemljom,čak ponekad po malo možete da trpite sebe,nekad po malo još po nekog,doduše kratko i teško,a kad ste duže sami još je gore,zavisite od svega i svakoga,slabo sta ste u stanju često,ne možete ni tamo ni amo,pa ni da mrdnete u postelji,nekad i vrlo dugo.Samo nesrećnici znaju kako je grozno dugo,beskrajno dugo gledati u plafon ili u bilo šta u kom skoro sklopljene oči još malo zure u ništa.Kad ovako piše neko ko je po nešto naučio o medicini,šta tek drugi da kažu. Možda im je lakše jer ne znaju da puta nema,a možda nisu ni imali sreću il nesreću da su puno imali pa sve izgubili,ili gotovo sve,ko zna...Nekad sam mislila da sam dosta učila i čitala,čak i saznala dosta o čovjeku-zato možda sada vidim koliko je krhko,nepouzdano i prolazno medicinsko znanje,kako čovjek lako propada a nauka tapka u mjestu i malo šta može.Ne znam zašto nisam imala priliku da o tome čitam,slušam,učim i slično,zašto su me najgore situacije zaticale baš sa bližnjima,zašto puno toga donekle razumijem posle puno vremena,kada se vreme po ko zna koji put zaustavilo a da nismo imali pojma da će biti tako,čak i kad se to ponavljalo.Šta je to-zaštita,samozaštita,bježanje od pakla,sve to i ko zna šta još.Nemoć kada je najpotrebnija i najželjenija,odsustvo bilo kakve pomoći kad je najpotrebnija i kad se traži kao nikad u životu jer su sve snage i mogućnosti iscrpljene,a na vapaj se može dobiti samo agresivnost,nerazumevanje,uvrede,poniženje,sve ono od čega se u životu neuspješno bježalo a nije imalo kud.Kapija kroz koju se ulazi još je teža kad se izlazi,razumijevanje i šanse mnogo manje-nema milosti,valja izdržati.

Sta reci o Momi a ne biti melodramatican.Romantik koji nam je davao polet i snagu za sve godine kroz koje smo prosli uz njegove knjige, slike i uz njegov glas na talasima i krugovima 202-ke ! A tek njegov izbor muzike uz koju i najtvrdji postaju romanticni i melanholicni.Prosto se najezim i prodje mi struja kroz celo telo ako sa TV-a ili radija cujem njegov glas, ili kad vidim neku njegovu sliku ili grafiku u kojoj uvek prepoznam njegovu Anu! A njegova prica kako se jednom vozio tramvajem u Lenjingradu, ostaje zauvek u mom srcu! Neka mu je vecna slava i hvala !