Samo dva dana nakon devedeset trećeg rođendana koji je dočekala u staračkom domu u Beogradu, dramska umetnica Mira Stupica izgubila je životnu bitku i nakon drugog moždanog udara pridružila se glumačkim doajenima koji su se pre nje vinuli u legende
Njeni biografi beleže da su dva brata, Predrag i Zoran, umrli sa svega dve i tri godine, a nekoliko godina potom rođen je treći brat – Bora. U Gnjilanu je sa četiri godine gledala i prvu pozorišnu predstavu – Boj na Kosovu u izvođenju jedne putujuće trupe. Porodica se potom seli u Gornji Milanovac, na novo službovanje, gde joj 1932. od tuberkuloze umire otac. Samohrana majka Danica sa decom odlazi u Aranđelovac, pa u Beograd, gde se Mira prepušta magiji pozorišta. Na scenama u Šapcu i Nišu, preko Narodnog i JDP-a, pa sve do teatara Pariza i Moskve, nizale su se maestralne uloge. Bila je nezaboravna Petrunjela, Glorija, baronica Kasteli, madam San Žen... Na velikom platnu debitovala je u ekranizaciji romana Bakonja fra Brne, početkom pedesetih godina prošlog veka, a potom igrala u filmovima Jara gospoda, U mreži, Stojan Mutikaša, Hanka, Delije, Krvava bajka, Doručak sa đavolom, a u novom milenijumu i u Sedam i po i Paradi. Od velikog broja TV ostvarenja izdvaja se sigurno njena Kika Bibić iz Bukvara, zahvaljujući kojoj su se mnogi opismenili. Još se pamti kakva je Mira Stupica bila kao Petrunjela u Dundu Maroju, Dorina u Tartifu, Nastasja Filipovna u Idiotu, baronica Kasteli u Gospodi Glembajevima, Vasilisa u predstavi Na dnu, Generalica u komadu Večeras improvizujemo, Glorija u Gloriji... Na filmu i televiziji odigrala je desetine uloga u saradnji sa značajnim rediteljima i velikim partnerima. Za sve čime je zadužila naš teatar i film nisu je zaobišle najznačajnije nagrade i priznanja. Dobitnica je Dobričinog prstena, statuete Joakim Vujić, festivala Dani Zorana Radmilovića, tri Zlatna lovor vijenca sarajevskog festivala Mess, dve Sterijine nagrade, Zlatne arene, nagrade Pavle Vuisić za životno delo i mnogih drugih.
Svoja životna iskustva, koja su bila satkana od profesionalnih uspeha, tri braka, ali i velikih gubitaka, sabrala je u knjigu Šaka soli u kojoj je ispisala i upečatljivu sliku jedne epohe.
- Knjigu sam pisala pre dvadeset i nešto godina. Ne mogu da kažem kako je odlična, ali to je sigurno dobra knjiga koju je pročitao ogroman broj ljudi od kojih sam dobila samo pohvale – rekla je jednom prilikom starija sestra glumca Bore Todorovića i tetka Srđana Todorovića i Dane Todorović.
- Mi Todorovići imamo porodično jednu dobru ironiju prema nama samima. Ona nas brani od patetike ljubavi, patnje i bola. Štošta me je snalazilo, ali sreća je ipak zavisila samo od mene same. Danas, kad se osvrnem, vidim da me sudbina ipak nije mnogo mazila, ali volela sam život – zabeležila je u svojoj autobiografskoj knjizi koja je objavljena 2000. godine.
Tokom proslave šest decenija njenog profesionalnog rada, 2001. godine, kolege i koleginice prozvali su je najvećom srpskom glumicom 20. veka. Mira je tom prilikom rekla da ta titula ne pripada njoj, već da je najveća pozorišna srpska glumica nepravedno zaboravljena Žanka Stokić, i predložila je osnivanje nagrade Velika Žanka, koja je počela da se dodeljuje 2003. godine, a Stupica je bila doživotna predsednica žirija. Udavala se tri puta: za Milivoja Popovića, Bojana Stupicu i Cvijetina Mijatovića.
- Kao žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda podarila, ali mnogo onom glorijom što su mi moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku, ne kako dobiti nego kako odbiti muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako privedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno – zapisala je u svojoj knjizi.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
