Samo dva dana nakon devedeset trećeg rođendana koji je dočekala u staračkom domu u Beogradu, dramska umetnica Mira Stupica izgubila je životnu bitku i nakon drugog moždanog udara pridružila se glumačkim doajenima koji su se pre nje vinuli u legende
Jedna od najboljih srpskih glumica svih vremena, čije su uloge u pozorištu, na filmu i televiziji obeležile domaću scenu, Mira Stupica, preminula je 19. avgusta u Beogradu. Samo dva dana ranije proslavila je 93. rođendan u društvu najužih članova porodice koje je, kako se kasnije ispostavilo, videla poslednji put. Nakon što je 2015. godine doživela moždani udar, glumica je smeštena u Dom za stare u Beogradu gde je provodila dane u čitanju i prihvatanju takvog stanja.
- Ne samo da sam prihvatila starost ja njom upravljam. Prihvatila sam i ovaj dom, bez unutrašnjeg protesta. Dok mi ovde bude lepo i prijatno, trudiću se da odgovorim toj prijatnosti. Najčešće razmišljam o proteklim susretima s porodicom i prijateljima. Sa svakim imam drugu vrstu razgovora. Ljudi dolaze kad usklade obaveze. Vreme brzo prolazi. Imam pažnju, ali i želju za samoćom. Imam potrebu da pozovem u posetu one koje želim, a dovoljno je i onih koji će na poziv odgovoriti. Sve biram sama. Poslednjih godina morala sam da suzim krug kontakata. Počelo je da me zamara... Tokom života bilo je za mene i previše zainteresovanosti. Ipak, ne preko mere, nikada me ta radoznalost nije uvredila. Valjda sam za prijatelje birala ljude takvog dara – rekla je krajem prošle godine glumica koja je rođena kao Miroslava Todorović 17. avgusta 1923. u Gnjilanu, gde su joj roditelji službovali u gimnaziji kao profesori. Bila je prvo od četvoro dece Radomira Todorovića, rodom iz Orašca, i Danice, rođene Stanišić, iz Livna.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Njeni biografi beleže da su dva brata, Predrag i Zoran, umrli sa svega dve i tri godine, a nekoliko godina potom rođen je treći brat – Bora. U Gnjilanu je sa četiri godine gledala i prvu pozorišnu predstavu – Boj na Kosovu u izvođenju jedne putujuće trupe. Porodica se potom seli u Gornji Milanovac, na novo službovanje, gde joj 1932. od tuberkuloze umire otac. Samohrana majka Danica sa decom odlazi u Aranđelovac, pa u Beograd, gde se Mira prepušta magiji pozorišta. Na scenama u Šapcu i Nišu, preko Narodnog i JDP-a, pa sve do teatara Pariza i Moskve, nizale su se maestralne uloge. Bila je nezaboravna Petrunjela, Glorija, baronica Kasteli, madam San Žen... Na velikom platnu debitovala je u ekranizaciji romana Bakonja fra Brne, početkom pedesetih godina prošlog veka, a potom igrala u filmovima Jara gospoda, U mreži, Stojan Mutikaša, Hanka, Delije, Krvava bajka, Doručak sa đavolom, a u novom milenijumu i u Sedam i po i Paradi. Od velikog broja TV ostvarenja izdvaja se sigurno njena Kika Bibić iz Bukvara, zahvaljujući kojoj su se mnogi opismenili. Još se pamti kakva je Mira Stupica bila kao Petrunjela u Dundu Maroju, Dorina u Tartifu, Nastasja Filipovna u Idiotu, baronica Kasteli u Gospodi Glembajevima, Vasilisa u predstavi Na dnu, Generalica u komadu Večeras improvizujemo, Glorija u Gloriji... Na filmu i televiziji odigrala je desetine uloga u saradnji sa značajnim rediteljima i velikim partnerima. Za sve čime je zadužila naš teatar i film nisu je zaobišle najznačajnije nagrade i priznanja. Dobitnica je Dobričinog prstena, statuete Joakim Vujić, festivala Dani Zorana Radmilovića, tri Zlatna lovor vijenca sarajevskog festivala Mess, dve Sterijine nagrade, Zlatne arene, nagrade Pavle Vuisić za životno delo i mnogih drugih.
Svoja životna iskustva, koja su bila satkana od profesionalnih uspeha, tri braka, ali i velikih gubitaka, sabrala je u knjigu Šaka soli u kojoj je ispisala i upečatljivu sliku jedne epohe.
- Knjigu sam pisala pre dvadeset i nešto godina. Ne mogu da kažem kako je odlična, ali to je sigurno dobra knjiga koju je pročitao ogroman broj ljudi od kojih sam dobila samo pohvale – rekla je jednom prilikom starija sestra glumca Bore Todorovića i tetka Srđana Todorovića i Dane Todorović.
- Mi Todorovići imamo porodično jednu dobru ironiju prema nama samima. Ona nas brani od patetike ljubavi, patnje i bola. Štošta me je snalazilo, ali sreća je ipak zavisila samo od mene same. Danas, kad se osvrnem, vidim da me sudbina ipak nije mnogo mazila, ali volela sam život – zabeležila je u svojoj autobiografskoj knjizi koja je objavljena 2000. godine.
Tokom proslave šest decenija njenog profesionalnog rada, 2001. godine, kolege i koleginice prozvali su je najvećom srpskom glumicom 20. veka. Mira je tom prilikom rekla da ta titula ne pripada njoj, već da je najveća pozorišna srpska glumica nepravedno zaboravljena Žanka Stokić, i predložila je osnivanje nagrade Velika Žanka, koja je počela da se dodeljuje 2003. godine, a Stupica je bila doživotna predsednica žirija. Udavala se tri puta: za Milivoja Popovića, Bojana Stupicu i Cvijetina Mijatovića.
- Kao žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda podarila, ali mnogo onom glorijom što su mi moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku, ne kako dobiti nego kako odbiti muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako privedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno – zapisala je u svojoj knjizi.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
Posle smrti Bojana Stupice, koga je često spominjala kao najznačajniju osobu u svom životu, udala se za političara Cvijetina Mijatovića koji je kasnije postao predsednik Predsedništva SFRJ.
- U socijalizmu, nažalost, nema kralja, ali ja sam se udala za predsednika države. Razumej, uradila sam najviše što sam mogla u datim okolnostima – kasnije je kroz šalu rekla svom bratu Bori Todoroviću koji je kao mali želeo da mu se sestra uda za kralja. Legendarna umetnica imala je minulog proleća zdravstvenu krizu kada se zbog moždanog udara lečila na Neurološkom odeljenju Urgentnog centra u Beogradu. Uprkos bolesti, ostala je do kraja verna svom stilu života, ali i porocima.
- Od devete godine pušim, od svile kukuruza do danas. I tuberkuloza i krvoliptanje i devedeset godina. I evo pušim. Cigareta mi je najbolja prijateljica, ona me sve razume – rekla je glumica koja se u javnosti poslednji put pojavila u aprilu 2015. godine na Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta, teatra koji je osnovao njen suprug Bojan Stupica. Besprekorno doterana, sa prepoznatljivim sjajem u očima i osmehom na licu, pozdravljala se s mnogobrojnim kolegama koje su želele da je vide i upute joj poneku reč. Iako od 2006. godine, kada je glumila u filmu Miroslava Momčilovića Sedam i po nije igrala aktivno, sve dok je zdravlje nije izdalo, glumica je slobodno vreme provodila sa svojim dugogodišnjim prijateljicama i u društvu ćerke Mine, koju je Mira dobila u prvom braku sa glumcem Milivojem Popovićem Mavidom. Mina je pre neku godinu preminula, a od nje je Miri ostala unuka Mia i praunuk Maksim, koje je retko viđala jer žive u inostranstvu. Nakon smrti trećeg supruga, političara Cvijetina Mijatovića, 1992. godine, glumica je izabrala da ostane sama. Ipak, najradije se prisećala vremena provedenog sa svojom najvećom ljubavlju, rediteljem i arhitektom Bojanom Stupicom koji je osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište i projektovao Atelje 212, a preminuo je 22. maja 1970. godine. Iako je od njegove smrti prošlo više od četiri decenije, glumačka diva nikada nije prežalila taj bolni gubitak.
Nastavak teksta i fotografije pogledajte na sledećoj strani...
- Najvažnije mi je da se njega sećaju. Veliki dar, profesionalni i ljudski. Krut, disciplinovan. Ne znam čime sam ga otvorila. Svi su oko njega leteli, ja nisam. Valjda zbunjen, pitao se ko je ta osoba koja se ne interesuje za njega. U privatnom životu bila sam njegova kraljica... Izdvajao se talentom, božjim darom. Bilo je i lepših od mene, ali i ja sam posedovala dar. Imala sam karijeru i pre njega, ipak, ne tako veliku kao kasnije zajedničku. Njegova je nadvisivala sve ostale, pa i moju. Tempi passati... Četrdeset pet godina prošlo je od njegove smrti, ne mogu da verujem. Znam i zašto. Bojan je stalno sa mnom, ne samo u najlepšim godinama života – govorila je svojevremeno ova diva koja je suvereno vladala pozorišnom scenom. Obožavala ju je i publika i kritika, a svojim talentom i beskrajnim šarmom osvajala je sve čega se dotakne. Kremirana je na Novom groblju 23. avgusta u prisustvu porodice i brojnih prijatelja.
- Ko sam ja? Pokušala sam ne jednom da to saznam i uvek bih samoj sebi izmakla. U svakom takvom pokušaju, čovekovo biće uvuče se za sebe, sakrije pred nekakvim neprijateljem. U stvari, svesni deo čovekovog bića neprestano pokušava da otkrije onaj podsvesni, da ga savlada, pripremi za dnevnu svetlost, za saobraćaj s ljudima, društvom, zakonima, predrasudama. I tako stalno, čovek otkida deo sebe sve dok ne ostane kao iscrpljen rudnik iz koga izlaze poslednji vagoni. Ne znam ko sam. U kretanju sam u sebi i oko sebe i činim neprekidne napore da dosegnem svoju predstavu o čoveku – zabeležila je u svojoj autobiografiji.
