NAJVEĆA PODRŠKA
Nikolina majka Georgina, nadimkom Đuka, potekla je iz svešteničke porodice, a pošto joj je majka rano umrla, kao najstarije dete brinula je o šestoro braće i sestara, što ju je udaljilo od obrazovanja. Nije umela da čita, ali obožavala je poeziju i napamet znala hiljade stihova narodnih pesama, pa i odlomke iz Njegoševog Gorskog vijenca. Nikola je od nje nasledio fantastičnu moć pamćenja. Budući spretna i domišljata, još odmalena pronalazila je razne sprave i od beskorisnih stvari pravila korisne. Pokazivala je zavidno intelektualno umeće, ali nije imala uslove da se školuje. Govorilo se da je prava Samarićanka, jer je uvek imala potrebu da pomaže bolesnima i nemoćnima. Mnogo pažnje posvećivala je vaspitanju dece, učila ih da budu dobri ljudi i milostivi prema bližnjima. Brinula se, jer je Nikola bio bolešljiv i bojažljiv, živeći dugo, kako je kasnije priznao, u strahu od utvara, zlog duha, ljudoždera, ali ona je oduvek prepoznavala njegovu posebnost i davala mu podršku u svemu. Nikola je isticao da je ona bila dobar psiholog s jakom intuicijom. Nije krio da mu je majka pomogla da prevaziđe fazu koja je za njegovog oca bila neoprostiva. Naime, u mladalačkom zanosu bio je naklonjen kocki i samo je njegova majka to smatrala prolaznom strašću. Razumela je, zapisao je Nikola, mušku prirodu i znala da čovek može da se spase samo vlastitom voljom.
ČUDESAN OPORAVAK
Školujući se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke, Nikolu je mučilo to što je trebalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane sveštenik. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić razboleo se od kolere koja je u to vreme bila smrtonosna.
- U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je ušao u moju sobu. Još pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli nesigurnim glasom. Rekoh mu: Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku. Na to je svečano odgovorio: Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, a znao sam da tako i misli. Pošto je usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao, Nikola Tesla upisao je 1875. Višu tehničku školu u Gracu. Baš tu rodila mu se ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokrenuti motor bez četkica, dobio je sledeći odgovor: Možda će gospodin Tesla uraditi velike stvari, ali ovo mu sigurno neće poći za rukom. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privlačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja. Iznerviran tvrdnjom mladog naučnika, profesor je čak posvetio jedno predavanje dokazivanju nemogućnosti sprovođenja ove ideje u delo. Tesla je 1879. dobio prvi posao kao pomoćni inženjer u Mariboru, a iste godine umire njegov otac. Da bi ispunio očevu želju da završi fakultet, upisao je studije u Pragu, ali nikada ih nije završio zbog novčanih poteškoća.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
