- Nisam pisala o Zoranu kao umetniku i glumcu, već o jednom brkatom tati. Iz mene je sve izašlo samo za dvadeset dana, koliko mi je trebalo da napišem tu knjigu, ali zapravo sam je pisala ceo život, više od dvadeset godina sam mislila o tome, sve mi je bilo u glavi. Najupečatljivije sećanje iz detinjstva vezano je za našu dnevnu sobu, ja ležim na njemu, on je u bademantilu, mršti se na zvuk telefona, koji nije podnosio. Uvek je voleo svoj mir. Mislim da je na kraju bio umoran - kaže Ana i dodaje: - Kada sam bila mala, nedostajao mi je kao tata, a danas kao sagovornik. Veoma bih volela da čujem šta bi imao da mi kaže na brojne teme koje me zanimaju –
- Svi su me poredili s tatom i često su govorili: Jao, ona nije kao Zoran, na šta bih im ja odgovarala: Niste ni vi. Onda su stalno upoređivali kako bi Zoran to odigrao, što me je nerviralo, jer ja sam žensko, on je bio muško, ja nemam brkove, on ih je imao. Shvatila sam da me gluma ne zanima, nikada ne bih nikoga molila za posao. Volela sam da pišem i onda sam se zaposlila u jednom dnevnom listu, pa u drugom i pronašla sam se u novinarstvu. Zatim sam priredila tatine priče i pesme u knjizi Zalažem se za laž i tako se oprobala i u književnosti. Moj roman Žena bez horoskopa izašao je pre tri nedelje. To je priča o generaciji koja je bila u naponu snage devedesetih, pripovest o dve porodice koje vezuje okolnost da su im deca, dva mladića sa beogradskog asfalta, u istoj zatvorskoj ćeliji. Poruka knjige je da bez ljubavi ništa nije moguće, kako se uz nju sve može preživeti –
- Ako kultura i umetnost nisu na ceni, zašto je rabe? Da imam neku moć, zabranila bih emitovanje bilo kog dela Zorana Radmilovića na televiziji, sve dok se ne isplate sva dugovanja. Dok je Aleksandar Tijanić bio živ, on je bio jedan od retkih koji je znao da je Zoran Radmilović glumac i nisam morala da dokazujem da je on taj kog repriziraju svaki čas, a ne neki drugi. Otkad je Tijanić umro, moram da dokažem da je taj Zoran bio glumac, tačnije moj advokat – ja se ne snalazim. Najviše bih volela da zabranim korišćenje njegovog imena, prezimena i dela. Nije reč o novcu, već o sramotnom odnosu prema jednom umetniku. On je postigao najviše što jedan glumac može da postigne, on je narodna pesma. Ljudi govore intonacijom kojom je on govorio u svojim komadima, izgovaraju njegove replike, ušao je u jezik. Mislim da više od toga ne može nijedan umetnik -
- Nisam baš bila raspoložena da slušam priče iz kafana, mislila sam da nije ukusno pričati detetu od petnaest godina kakav je bio njen otac kad se napije. Mnogo stvari se izmišljalo, da je Zoran toliko pio i nije izlazio iz kafane, ne bi stigao ništa da uradi u karijeri. To je bila drugačija generacija, ljudi su bili slobodniji, sada je jedno trezno vreme u kom se meri svaka reč. Nema više takvih legendi kakvih je bilo nekada
- Volela bih da to uradi neki teatrolog, ja ne mogu zato što sam subjektivna. Zoran Radmilović treba da ima jednu ozbiljnu monografiju jer je to zaista zaslužio -
Piše: Milica Prelević
