Dvadesettrogodišnja Ela trenutno živi u Londonu gde radi kao skaut za muzičke talente, ali čini se da se i dalje teško nosi sa negativnim komentarima na njen, ali i račun njene porodice, zbog čega je rešila da sa javnošću podeli iskreno pismo o svom odrastanju, detinjstvu i odnosu sa prijateljima i porodicom.
Pismo prenosimo u celosti:
- Moram ovo napisati. Kad sam išla u osnovnu moji prijatelji su morali potajno da se druže sa mnom jer njihovi roditelji nisu hteli da budem loš uticaj na njihovu decu. Govorili su im da smo mi porodica narkomana i da ja pušim i pijem i drogiram se i da se smucam sa sumnjivim tipovima. Meni su moji roditelji dopustili da radim šta hoću ali samo ppd uslovom da im kažem sve. Nisam sakrila svoje prvo pijanstvo, prvu cigaretu, prvi džoint ni prvog dečka svojim roditeljima. I baš zato nisam nikad bila problematična niti sam preterivala u ičemu. I moji roditelji su uvek znali gde sam s kim sam i šta radim. Ta ista deca tih roditelja su se pretvarali da "spavaju" kod mene. Izašle bi napolje zakopčane do grla a onda u hidrant stavljale odecu i oblačile se u miniće i obilazile pivijade sa 13 godina s dečacima od preko 18. A ja bih sedela kod kuće i lagala njihove roditelje da spavaju. Svi su pili i pušili dok sam ja igrala playstation s tatom kod kuće, a uvek sam preuzimala krivicu za ostale. Kad bi im roditelji našli cigarete, rekli bi da ih sakrivaju za mene i ja bih ponosno preuzela krivicu za svoje prijatelje i nisam imala problema jer moji roditelji znali da to radim za njih. Te iste prijateljice su pokušale da me otruju domestosom kad sam imala 11...Ja sam odlučila da ne treba da budu kažnjene, jer su mi to bili jedini prijatelji... Ja sam za sve tada bila dete bez budućnosti koja će umreti s iglom u ruci. Danas vidim te iste klince... Ostala trudna sa 17 pa se udala jer je mama rekla da tako treba... Druga u komuni već godinama, treća pobegla od kuće s dečkom nema joj traga... I nije mi drago zbog toga, štavise volela bih da im pomognem, ako ništa jer su nekad davno bili moji prijatelji i volela sam ih i ne želim nikome takvo zlo ikada... I ne krivim ih jer smo bili mladi. Roditelji stvarno nekad prebrzo donose zaključke i sami unište budućnost svoje dece birajući im škole i prijatelje. Tada sam bila tuzna jer sam bila neprihvaćena, jer sam bila luzer, debela pa sam se ulizivala za malo prijateljstva, nisam bila ni lepa ni zgodna, a ni dobra u školi i uglavnom sam se družila sa dečacima... One su sve bile divne i krasne, u rozem i u čoporima... Ponos svojih roditelja.... Žalila sam za svime što one imaju... ali sada mi je drago što mi se sve to dogodilo, što sam od ranih dana imala priliku da vidim kako ljudi umeju da budu odvratni i nepravedni. I verujem u karmu. I želim da vam kažem da će se sve što sada mislite da vam je grozno jakooooo izokrenuti. I ako niste popularni u školi to ne znači da nećete biti kasnije. I onaj mali štreber s naočarima kog nijedna devojka neće da pogleda, postaće neki milioner i sve koje su ga ignorisale će hteti da budu na njegovoj jahti.... Ne budite površni dok ste mladi... Vratiće vam se grozno. Budite bolji... volite ljude zbog onoga što jesu, a ne zbog onog što vi želite da budu. I nikad, nikad nemojte zameriti, oprostite svima sve koji su vam loše napravili jer jedino tako ćete postati bolji od njih.
Ela, Dino i Danijela Dvornik, foto: Story arhiva
