Nakon što je iza sebe ostavila najtežu godinu do sada, u životu književnice Isidore Bjelice (46) ima mnogo više mesta za radosti i slavlje. Dvadeset drugog januara navršile su se dve decenije braka
sa dramaturgom Nebojšom Pajkićem (62), što su njih dvoje obeležili na sebi svojstven način i to u društvu najdražih gostiju, ćerke Vile Evanđeline (12) i sina Lava Gligorija (18). Upravo porodica bila joj je najveća podrška kada je prošle godine početkom marta morala da se suoči sa opakom bolešću, kancerom jajnika. Danas je naša poznata spisateljica dokaz kako su vera i konstantan rad na sebi ne samo put ka izlečenju, već i održavanju iskrenog odnosa punog ljubavi sa najbližima.
Story: Kako ste proslavili dvadesetu godišnjicu braka sa Nebojšom?
-Tačno na taj dan nas četvoro izašli smo na jednu malu organsku, zdravu večeru. Nikad nisam bila za velika slavlja, a taj datum je ipak trebalo obeležiti.
Story: Preispitujete li se o svemu što ste proživeli zajedno, o tome šta je bilo i šta je moglo da bude?
- O da, to vam je nekako u opis radnog mesta pisca, ponajpre preispituje sebe i svoj život. Nažalost, ljubav se ne uči u školama, tako da sam neke najvažnije lekcije naučila na najteži način. U brak sam ušla sa dvadeset šest godina i bez ikakve predstave kako se emocije neguju i čuvaju. Bila sam klinka koja je sanjala o preteranoj ljubavi i nisam shvatala da ako imate primedbe na partnera, treba da popravite sebe kako bi se i on popravio.
Story: Kupujete li jedno drugome poklone za posebne prilike?
- Naravno, s tim što je u Srbiji sve veoma skupo pa ja poklone kupujem u inostranstvu. Pažnja je izuzetno bitna, a posle toliko vremena, znamo šta nam znači. Sada mi je veće zadovoljstvo da kupim nešto njima nego sebi i to je velika promena jer sam ranije uvek prvo ugađala svojim željama.
Story: Šta vam prvo padne na pamet kada se setite svog venčanja?
- Bilo je to siromašno venčanje, strašne 1994. godine. Mama mi je sašila venčanicu, a Nebojša je pozajmio odelo od mog oca. Jedva smo sakupili pare za burme, a vino iz kanistera nam je ukradeno jer su mislili da je benzin. Venčanje je bilo u Sabornoj crkvi, a sećam se da je Mikica Bobić pohvalila moju modnu ideju da zakačim čipku na čizme kako se ne bih smrzavala u salonkama. Nismo imali novca za bračno putovanje, sve je bilo izuzetno skromno, ali sam ja bila najsrećnija devojka na svetu.
Story: Zbog čega ste odlučili da baš Nebojši Pajkiću kažete sudbonosno da?
- Čitala sam nedavno jedan divan tekst oca Tadeja koji kaže da je za ljubav dvoje ljudi veoma bitno da su jednomišljenici. Ja sam u Nebojši prepoznala svog jednomišljenika u svemu. Ne samo da je bio pametan, zgodan, šarmantan, nego smo o svemu mislili identično i ja sam bila potpuno opčinjena od prvog dana kad sam ga upoznala.
Story: Koliko ste se vi, a koliko vaš muž promenili sa godinama?
- Teško je to reći. Čovek se stalno menja, a opet neki deo duše uvek ostaje isti. Imali smo uzbudljiv i dinamičan, ali izuzetno težak život jer vas i sreća i nesreća menjaju. Mora da se ulaže ogroman svakodnevni napor i da se brine za svoju dušu jer ako se ona ošteti odmah, strada i ljubav. Svi treba da se menjamo nabolje. Kada to ne radimo svojom voljom, onda dobijemo iskušenja koja nas poprave, promene... Neke od najvećih nesreća mogu da nas poprave i da budemo milion puta bolji i srećniji. Dve tone žuči donose i tone ljubavi. Danas je naš odnos mnogo dublji i bolji nego pre moje bolesti. Sada shvatam koliko sam grešila u mnogim stvarima.
Story: U kojim situacijama vas suprug najviše izluđuje, a šta on vama najviše zamera?
- Da ste me o tome pitali pre bolesti, govorila bih vam na jedan način, ali kada se nad mojim životom nadvila smrtna opasnost, ljubav je dobila novi smisao. Zahvaljujete Bogu što imate još jedan dan sa voljenom osobom i decom i ne zamerate više ništa jer naspram blizine smrti ništa nije vredno nerviranju. Što bi rekao Nebojša: Kada nema prostora za dekadenciju, nema ni za nezadovoljstvo i zamerke. Kako da se ljutiš na nekog, kad ne znaš koliko vam je zajedničkih dana ostalo. Onda počinješ da voliš i ono što te je nekad izluđivalo.
Story: Da li strast između supružnika jenjava godinama?
-To je jedna od najvećih laži savremene civilizacije koja ljubav tretira kao kvarljivu robu. I strast i ljubav rastu ukoliko ih negujete i održavate. Zgrožena sam savremenom kulturom u kojoj je legitimno da konzerva tunjevine traje duže od ljubavi. Strast koja nije proizvod animalnog refleksa nego duboke ljubavi dva bića samo može da raste.
Story: U kojim trenucima najviše uživate nakon toliko godina braka?
- Najsrećniji smo kad smo daleko na pučini i nema ničeg sem zvuka talasa i joda. Ali jedna obična igra, uno, sa klincima, ili zagrljaj pred spavanje nosi kosmičku radost. Mi smo povučeni ljudi, iako ne deluje tako.
Story: Koliko vas putovanja obogaćuju?
- Ona su, pored porodice, moj najveći izvor radosti. Naravno da postoje mesta koja još nismo obišli, ali ima i onih na koja čeznemo da se vratimo, a to su ona gde smo smo bili srećni. Ne mogu bez sunca i teško mi pada zima. Prošlog marta mislila sam da je kraj i da više nema vremena za putovanja, ali božja promisao odvela me je ove godine na prelepe destinacije koje nisam očekivala.
Story: Kakve utiske nosite iz Amerike gde ste nedavno boravili?
- Moji dragi prijatelji pozvali su nas da provedemo novogodišnje praznike s njima na Floridi, da Vila vidi Diznilend, a da se ja malo sklonim od hladnoće. Rešila sam da idemo za Ameriku brodom i da usput posetim jednog od najvećih svetskih herbalista na Portoriku. Mnogo mi znači podrška prijatelja.
Story: Prošlog leta posetili ste manastir na ostrvu Egina. Na koji način vera može da pomogne ljudima da postanu spokojniji i srećniji?
- Ne samo da vera pomaže da budemo bolji, spokojniji i srećniji, već moramo da budemo svesni kako se čudesna isceljenja stalno dešavaju. Na Egini je stotine kandila, poklona onih koje je medicina otpisala, a onda zahvaljujući Svetom Nektariju, bolest je prosto nestala. Svi smo mi smrtni, bolest nekada dolazi kao iskušenje da bismo se vratili Bogu. Ja o tome otvoreno pišem u svojoj knjizi Spas. Bez Boga ništa ne ide, ni ljubav, ni posao, ni psiha... Sveta tajna jeleosvećenja, pričest, ispovest jedini je način da budemo u kosmičkom saglasju sa svetom oko nas. Popravljajući sebe, popravljamo i okolinu. Meni su vera, Sveti Nektarije, liturgije, ispovesti, osnova moje snage, energije i nade. Bez vere veoma bih teško izdržala da ne poludim. Neki ljudi prosto polude jer ne mogu da izdrže nošenje sa neizlečivom bolešću i stalno gledanje smrti u oči. Vera je jedini spas i za one koji su zdravi, a kamoli za nas koji prolazimo Golgotu.
Story: Koliko vam znači što su brojni oni koji su zahvaljujući vama dobili snagu da borbeno nastave kroz život?
- Fenomen Spasa je zaista neverovatan. Kada sam pisala tu knjigu, nisam ni pomišljala da može da ima toliku čitanost. Desetine hiljada ljudi svakodnevno mi piše i zahvaljuje na njoj, bilo da su iz te knjige uzeli praktikum kako bi se zaštitili od teških bolesti, bilo da im je bio zanimljiviji duhovni sadržaj. Knjiga je pisana uz blagoslov starca Nektarija Vitalisa, grčkog monaha iz Kamarize, koga je Sveti Nektarije izlečio od kancera pluća. Taj blagoslov pomogao je i meni u pisanju, a i onim ljudima koji su kroz Spas bukvalno dobili spas. Sa druge strane, presrećna sam da su me mnogi ljudi prvi put razumeli i upoznali budući da sam otkrila i najskrivenije titraje svog bića. Moja brutalna iskrenost nagrađena je velikom ljubavlju i to je za mene ogromna uteha jer je između mene i javnosti bilo mnogo nesporazuma.
Story: Jeste li oduvek verovali u sebe ili ste samu sebe iznenadili snagom koju posedujete i koja vas je izdigla iznad teške situacije?
- Čovek nikad ne zna kako će da reaguje u teškim situacijama, a ja sam dobila jednu od najtežih. Kao i u borbi za svoju dušu i za snagu moraš svaki dan iznova da se boriš. Ona je takođe dar Duha Svetoga i za nju, kao i za ljubav čovek mora da se moli i da je zasluzi. I tako svaki dan iznova. Duševni fitnes je još teži od fizičkog. Disciplinovana sam u svim stvarima i oko ishrane i suplemenata, ali sam svesna da je svaki dan nova borba za dušu, ljubav, snagu...
Story: Kako se sada osećate i morate li da budete pod stalnim nadzorom lekara?
- Pet godina postoji mogućnost povratka bolesti i to podrazumeva permanentnu promenu načina života, ishrane. U stalnom sam kontaktu sa svojim lekarima sa Floride, a opet trudim se da živim normalno, da radim, volim, smejem se. Bolest vas primora da živite za danas, a ne za sutra.
Story: Da li se rukovodite poslovicom Carpe diem ili imate neku svoju krilaticu koju često ponavljate?
- O da, uvek je bilo Carpe diem, a sad je to dobilo jednu novu dimenziju. Srećna sam što Spas nije samo tu da ljudima spase život nego i ljubav. Primam gomilu pisama onih kojima je moja knjiga spasla brak ili odnos. Mi žene sklone smo da od naših partnera tražimo da budu savršeni, kao bogovi, i pošto takve ne nalazimo, ostajemo same. Odnos muškarca i žene može biti srećan samo u sakralnom trouglu sa Bogom i to je jedna od velikih tajni. Ako isključimo Boga iz naše ljubavi, ubrzo se pokažemo kao slabi, krhki, grešni, amoralni i odnos propada, a mi ne znamo da opraštamo. E, to je ta razlika između papira u opštini i svete tajne braka. Ja sam u jednom periodu zanemarila liturgički deo života i zamalo sam izgubila sve: i porodicu i ljubav i život. Carpe diem znači voleti svaki dan kao da je poslednji i shvatiti da ni zbog čega nemamo pravo da se odreknemo ljubavi.
Story: Vaš sin već sada izgleda kao mladi gospodin. Koliko ste vi i suprug uticali na njegove manire?
- Uzalud smo se trudili i uticali, ali to nije imalo efekta. A onda, odjedanput, pre tri godine zavoleo je taj dendi luk i sada insistira na tome. Ne mešam se u njegove izbore, ali dopada mi se taj konzervativni izgled koji ima. Mislim da i mlade devojke više cene kada je mladić u odelu i kravati, nego kada je u trenerci.
Story: Imajući u vidu da je vaša ćerka ulazi u adolescentski period, na koji način ćete je usmeravati?
- Imam samo jednu želju, da budem tu uz ćerku dok odrasta. Za nju je moja bolest bila najveći šok i sada se trudim da što manje oseti užas koji se nadneo nad našu porodicu. Ona je puna radosti i to osećanje mi neprekidno daje, ali s mojom bolešću zauvek se izgubila njena detinja bezbrižnost i duša me boli zbog toga.
Story: Šta vam uvek izmami osmeh?
- Moji klinci... Nedavno sam čula moju Vilu kako se moli Bogu i persira mu. To mi je bilo tako simpatično da ne pamtim da me je nešto tako dražesno nasmejalo: Pa mama, kako da ne persiram Boga kad persiram iz poštovanja profesorima i komšijama. Samo deca vam donose taj bezazleni osmeh.
Razgovarala: Jovana Dimitrijević
