Dragi moji novinari,
Vi ste me tokom svih prethodnih godina učili da nema lošeg marketinga. I zaista, posle svega što sam prošla slažem se sa vama. Zato se ja danas ne brinem. Ništa strašno, svakog čuda tri dana dosta. No, danas imam sasvim drugačiji problem. Verovatno prvi put otkako sam javna ličnost, osećam stid. Sramota me je mog ličnog izbora koji sam pozdravila pre dve godine, sramota me je što znam da će moja ćerka ubrzo moći da pročita laži koje je njen tata rekao o njenoj mami. Jer kako devojčici koja je stalno sa mamom, objasniti da njen otac iz čiste obesti, a možda i dosade, nalazi za shodno da govori o tome kako njena mama ne brine dovoljno o njoj, a ona dobro zna koliko lepo živi sa svojom mamom.
Da se ne lažemo i mene su pre dve godine kada sam se razvodila, savetovali moji bliski ljudi da ne budem više, kako to oni umeju da kažu, budala. Ali sve mi se činilo da je za čoveka koji je živeo kao u bajci u kojoj postoji princ iliti ja koji mu ostvaruje sve želje i lišava ga svake brige o tome šta će sutra biti u šerpi, da li će voziti nova kola, da li je će imati da plati ratu za stan, detetovo školovanje, i na posletku da li će osoliti nogice u moru ili proputovati svetom, sasvim dovoljno što gubi svog dobrotvora. Zato sam i pristala na alimentaciju od 5. 000 dinara, zato sam uopšte pristala da u narednih pet godina skinem hipoteku sa stana njegove majke i sa njega obavezu solidarnog dužnika, jer avaj, ja to, znate, nisam morala. Pa zašto bih? Normalno je da se tata i posle braka stara o detetu, no eto, pristala sam. Stvar je zapravo u nečem drugom. Zaboravio je Ivan kako sam da bi stavili hipoteku na stan njegove majke, kao i njega uzela za solidarnog dužnika, morala prethodno da otplatim sve njihove dugove. Zaboravio je kako sam mu oprostila što je sa mog računa na koji sam ga poput svake glupe supruge ovlastila moj mučno stečeni štek koji me je umirivao kada bih se brinula šta kada Lena bude poželela recimo skupo školovanje ili recimo mama ne bude imala za neku ratu za stan.
Zaboravio je da pomene detalj koliko hiljada evra je ukrao krišom sa tog računa a Goca mu to na posletku oprostila, jer sam to nažalost saznala tek kada smo se razvodili. Do tada sam verovala svom suprugu. Još veći bedak je to što Ivanu taj novac nije značio ništa više od uživanja u skoro svim porocima. Zaboravio je i naše nekada zajedničke bliske ljude koji su bili prisutni kada je na mene nasrtao fizički. Zaboravio je i kako je meni iza leđa od njih pozajmljivao novac, jer mu avaj, ja nisam dala dovoljno. Da li treba da naglasim da te dugove nikada nije vratio?
Zaboravio je i kako je posle razvoda od zle bivše supruge pozajmljivao novac, ali zaboravio je izgleda i da je za iste potpisao priznanice. Zaboravio je da ne duguje godinu dana alimentacija, nego dve, iliti sve, pošto nikada ni dinara nije dao za dete. Zaboravio je i da sam njegovoj bolesnoj mami nudila pomoć jer je Lenina baka i da mi se čak i zahvalila. Zaboravio je i da je rado prepustio meni puno starateljstvo nad detetom, jer to znači i puno izdržavanje.
Kaže on u svojoj izjavi da Leni pored njega ništa ne nedostaje? O pa, možda bi to trebalo da pitate nju, ali njen tata je nedavno tražio da je viđa jednom do dva puta mesečno jer, kako reče, ne može on da finansira ta viđanja. Zaboravio je da sam ja bila inicijator toga da što više i kada god hoće viđa dete, baš zbog nje kako ne bi patila. Ali šta ja da radim kada on to neće? Htela sam da budem fina. Išla sam čak i kod psihologa da me uputi, radila sve po profi savetima, ali avaj Ivan nije zadovoljan ni kada sam ja fina. Pa onda čemu to?
Elem, imala sam stvarno nameru da hipoteku i obavezu njega kao solidarnog dužnika skinem čim pre, ali sada se pitam zašto bih žurila? Zašto bih oprostila i sve alimentacije, one od po 5. 000 dinara mesečno, kada je Lenin tata zdrav, prav čovek koji itekako može da radi. Da se ne lažemo, posla uvek ima za one koji hoće da rade i koji žele da pomognu svom detetu. Dokle da se meni preti novinama? Evo moj bivši muž ostvario je svoju pretnju i šta sada sa tim? Da li je zadovoljan zbog naslovne strane ili se stidi zbog svoje gluposti? Nije li bilo lakše još godinama zloupotrebljavati ulogu Leninog tate i dobijati pomoć?
Da, prijavila sam ga policiji i stojim iza toga da mi je brutalno, sramno i jadno pretio prebijanjem. I da, neću odustati. Ne pada mi na pamet da konačno budem budala. No, ne bih se usudila da Lenu petljam u to, kako to njen tata insinuira. Jer zašto bi ona patila zbog mamine loše procene? Pa valjda će tata umeti najbolje da joj objasni koja je njegova poenta ako je uopšte ima.
Ovo je između nas dvoje, ali izgleda da je njemu publika dobrodošla. Ja sam na aplauze navikla, no da danas mi ne bi prijao. Jer kao što rekoh stid me je, a da ništa uradila nisam.
Tužno, jadno, sramno...
Goca Tržan
