Svesna toga da odgovor na pitanje zašto oni koje volimo ponekad i najviše na svetu najčešće odu pre vremena, nikada neće dobiti, udovica legendarnog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa, Silvana (42), kao da ga više i ne traži. U susret 31. julu kada su navršene dve godine otkako je otac njeno troje dece Andreja (9,5), Sergija (8) i Ele Mite (4,5) nastradao u saobraćajnoj nesreći, ova brižna majka kao da opravdava staru izreku po kojoj nam Bog uvek da onoliko tereta koliko smo spremni da ponesemo.
- Još ne mogu da razgraničim vreme pre i posle tragedije jer ja nisam okrenula novi list. Čini mi se da sam zarobljena između prošlog života i onoga koji tek treba da dođe. U našoj kući sve je i dalje namešteno kao da je Ljubiša još tu, kao da će se sutra vratiti. Tu je njegova garderoba, peškir u kupatilu... – opisuje Silvana atmosferu u porodičnom domu u kojem se ipak s protokom vremena nešto menja. Njeni mališani za poslednje dve godine sazreli su i uz njenu svesrdnu pomoć nalaze svoj pravi put. Andrejeva ozbiljnost, Sergijeve duhovite opaske i Elina potreba da svojim simpatičnim pitanjima svemu da svoj pečat, ispunjavaju joj život.
- Kada sam im prvi put saopštila da je tata nastradao u nesreći i da nikada više nećemo moći da ga vidimo i zagrlimo, rekla sam im i to da će on ipak uvek biti s nama. Adreju je nakon dve godine od tragedije konstatovan gastritis. Valjda je u sebi taložio tugu, sve dok početkom leta na rekreativnoj nastavi na Zlatiboru, učiteljici nije rekao kako želi da skoči kroz prozor da bi bio sa tatom. Usledili su dugi razgovori i objašnjenje da to nije način koji bi mu rešio problem. Sergije opet, gde god ode, traži da mu se pusti pesma Ludi letnji ples, a onda kaže kako to peva njegov tata Luis. Koliko god sam se trudila da pred njima nikada ne pustim suzu, u početku je bilo trenutaka kada se svi zaplačemo osim Sergija. Kada sam ga pitala kako je to moguće, objasnio mi je: Mama, ja ne mogu da plačem jer sam toliko tužan. To je trajalo mesec i po dana, sve do njegovog rođendana, kada mi je rekao da je sanjao tatu kako mu čestita rođendan. Od toga dana otvorio se i promenio... Za Elu tata je na nebu, a nedavno me je pitala da li on tamo gore ima neku kuću ili spava na oblaku. Jednom smo sve troje pretraživali internet i naišli na jedan snimak sa promocije Ljubišinog albuma gde je on prvi put bio u odelu. Zaplakala sam, a Ela mi je rekla: Mama, nema razloga da plačeš, tata je samo umro – navodi Silvana, spremna da deci ispunjava sve želje, ne odustajući ni od one da svi Luisovi naslednici jednog dana budu zajedno na njegovom koncertu.
- Želela bih da Luisove kolege, koje to budu želele, pevaju njegove pesme tokom jedne opuštene večeri nalik onima koje smo nas dvoje organizovali za našu slavu Svetog Andreja, ali bez nekih govorancija jer moj Ljubiša je bio sve samo ne uštogljen tip. Uz to, njegova neostvarena želja bila je da svu svoju decu vidi u prvom redu na svom koncertu, ali sada, s obzirom na okolnosti, deca bi bila na sceni. Marko i Maja bave se muzikom, a volela bih da i da ovo troje malih daju svoj doprinos jer Andrej je četvrti razred niže muzičke, svira klavir... Takođe, želja mi je da koncert bude i humanitarnog karaktera jer je moj suprug godinama pomagao Domu za nezbrinutu decu Stanka Paunović iz Negotina, kao i da sve to postane tradicija. Ali, kao što je Ljubiša voleo da kaže, kad inženjer odozgo namesti, koncert će se i desiti – otkriva Silvana ne skrivajući da svakim danom kod sebe otkriva neke osobine pokojnog supruga.
- Nekada sam se pitala otkud mu toliko energije, a sada ja gotovo po ceo dan nisam kod kuće zbog obaveza oko dece. Znao je da u pola noći ode u dežurni market po kornfleks ako se nekom detetu baš to prijelo. Možda je time hteo da nadomesti svoja česta odsustva od kuće, ali svejedno bio je idealan tata. Inače, bio je svoj i sve je radio onako kako bi zamislio. Nikada nije ulazio u diskusije i svađe, što je za jednu ženu problem. Pustio bi me da ja ispričam šta mi je na duši, okrenuo se i izašao. Kad bih ga kasnije pitala zašto se nije svađao, rekao bi: Do prvog ćoška sam ti rekao sve što sam želeo – seća se Silvana kojoj je vreme glavni saveznik u savladavanju teških trenutaka.
- Sa Ljubišinim odlaskom kao da nam je neko odjednom izvukao tlo pod nogama. Otkako ga nema, sto puta sam ponovila kako bih volea da živimo u mnogo manjem stanu, ali da je s nama. Zahvalna sam svim njegovim prijateljima koji su tu kad god imamo neki problem, ali žao mi je što su nas mnogi od onih koji su se nazivali njegovim prijateljima zaboravili ili se o nama raspituju preko trećih ljudi. Čak su do mene stigli i njihovi komentari: Lako je njoj. Želela bih da im poručim da nikada ne saznaju koliko je meni lako. Nikome ništa ne zameram, sa svojom decom se snalazim kako znam i umem, imamo naš vrtić i rođendaonicu... Ali, volela bih da deca svog oca pamte i kroz priče njegovih prijatelja kakav je i Dragan Živković Tozovac koji nam se često javi. Navikla sam da gledamo Ljubišine slike, a uskoro planiram da sa decom prvi put otkako je otišao odgledamo snimak jednog njegovog koncerta – završava Silvana.
Piše: Jasmina Antonijević
