Iako je 28. januara proslavio dvadeset peti rođendan, finalista Prvog glasa Srbije Boris Petrović iza sebe ima turbulentna životna iskustva. Odrastajući u petočlanoj porodici uz majku Gordanu, oca Radoslava i mlađu braću Dragana i Milana, Boris je od najranijeg detinjstva naučio da živi u skromnim uslovima. U potrazi za boljim sutra, jedan period detinjstva proveo je sa porodicom u Nemačkoj. Ipak, da život ume da ispiše i lepe priče, uvideo je i Boris kada je za nekoliko meseci od pumpadžije iz vojvođanskog mesta Žitište, postao jedan od miljenika publike u gledanom muzičkom takmičenju.
- Otkako je pre skoro pet godina moj prijatelj Milovan Galić nastradao u nesreći kada je prilikom pada u peskaru nagnječio kičmenu moždinu između četvrtog i petog pršljena i ostao nepokretan, počeo sam da pomažem osobe sa invaliditetom. Osnovali smo sportski klub u Žitištu koji okuplja kvadriplegičare i osobe sa posebnim potrebama. Ja sam sekretar ovog kluba među čijim se članovima rodila ideja da me prijave za Prvi glas Srbije. Bio sam u šoku kada su me pozvali iz produkcije, ali se nisam dvoumio već sam odlučio da odem na kasting, znajući da nemam šta da izgubim - seća se Boris, a ispostavilo se kako je doneo pravu odluku. U tim takmičarskim danima, kada se svetla pozornice pogase, ovaj talentovani pevač proživljavao je, ali i dalje živi, jednu od najvećih ličnih drama.
- Moj otac boluje od leukemije, s čim se teško nosim jer sam odmalena veoma vezan za njega. Ni moja majka nije najboljeg zdravstvenog stanja. Ona je jaka žena i verujem da će izdržati, dok je za razliku od nje moj otac veoma slab. Izgubio je dosta kilograma, ubila ga je ta bolest i gotovo da se osušio, ali prima lekarsku terapiju i verujem da će mu biti bolje - ne gubi nadu Boris koji je još u ranom detinjstvu probao ukus patnje.
- Zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije i teške situacije u Srbiji, iz mesta Jaša Tomić u Vojvodini odselili smo se u Nemačku, u mesto Graše. Ipak, nas trojica braće rasli smo srećni i nasmejani, dok su otac i majka naporno radili. Tamo sam stekao i svoje prvo obrazovanje, naučio sam nemački, ali sam u gramatici maternjeg jezika grešio. Ipak, tokom života u Nemačkoj, mom ocu je najveći problem predstavljalo to što smo mi kao izbeglice bili ograničeni u kretanju, pa nismo smeli da napuštamo krug od 30 kilometara u prečniku, nismo mogli da imamo svoj stan ni kola. Uprkost tome, želeo je da što više stekne za nas, znajući da u Srbiji nemamo ništa, pa nije mogao da poštuje ta pravila, već je radio na crno. Čak je pomišljao da se razvede od majke, kako bi nam njenom preudajom obezbedio papire za ostanak u Nemačkoj. Međutim, ta ideja nije uspela, potrošili smo mnogo novca, a kada je usledio prvi deport iz Nemačke u Srbiju, morali smo da se vratimo - opisuje Boris koji je po povratku u domovinu sa jedanaest godina bio prinuđen da preko noći sazri boreći se za svoju i finansijsku sigurnost svoje porodice.
- Vratili smo se u Žitište gde smo u početku živeli u kući moje babe. Sve mi je bilo novo, a pre svega, morao sam da naučim srpski, a pošto živim u multietničkoj zajednici, naučio sam više jezika, pa i romski jer mi je tata Rom. Počeo sam sa ocem da radim sezonske poslove. Vremenom su moji roditelji radeći u Agroživu sakupili sredstva i izgradili kuću u kojoj sada živimo, a koja još nije u potpunosti završena - priča Boris koji polako počinje da gradi svoju muzičku karijeru.
- Iskren da budem, najviše bih voleo da pevam, ali ne znam koliko će biti posla i koliko ću od toga moći da zaradim. Ali ako to ne bude dovoljno, radiću nešto u struci kao elektrotehničar. Nadam se da ću sada biti u situaciji da pomognem i svojim najmilijima i da završimo kuću - kaže Boris koji je tokom takmičenja otpočeo i romantičnu emotivnu vezu sa jednom devojkom iz Požarevca.
Piše: Danilo Mašojević
