Dizajnerka nameštaja i vlasnica kompanije Lorca Design, Elena Karaman Karić (40), početkom septembra bila je najponosnija majka na svetu jer je njen najstariji sin Luka Mijatović (20) igrao u predstavi Belgrade Triology na sceni 4th Street Theatre u Njujorku. Mladi i talentovani umetnik bio je jedini Srbin među glumcima, a zanimljivo je da je jednu od uloga imao i Sawyer Avery, sin Stevena Spielberga. Tamo u Americi nije bilo važno što je on sin poznatog fudbalera Peđe Mijatovića i dizajnerke nameštaja Elene Karaman - Karić ili unuk modne kreatorke Verice Rakočević, već je njegov talenat našao put do uspeha.
Beogradska trilogija Biljane Srbljanović u kojoj glumi mladi Mijatović, po drugi put je postavljena u Americi, u režiji Joane Nastasje Kastratović. Predstavu je producirala njujorška trupa The White Listed Theatre, a pozorišni komad koji je prvi put izveden 1997. godine, govori o uticaju neprestane devastacije kulture i društva u posleratnoj Srbiji na grupu mladih ljudi iz zemlje. Sedmi septembar bio je poseban dan za mladog i talentovanog Luku koji je tada prvi put prikazao svoje umeće na daskama koje život znače.
I dok on potpuno samostalno trasira svoj put ka zvezdama odbijajući da iza njega stane uspešna i uticajna porodica kako bi mu uspeh jednog dana bio još slađi, Elena je sa suprugom Jugoslavom Karićem (33) otputovala na premijeru kako bi užarenih dlanova nakon prvog poklona, svojim prisustvom podržala sina na prvoj pozorišnoj premijeri.
- Teško je definisati ta pomešana osećanja velikog uzbuđenja, istovremene strepnje i ponosa zbog prvih profesionalnih koraka mog dojučerašnjeg dečaka. Odlučio je da krene težim putem i sam gradi svoju karijeru, daleko od porodice, gde mu njegovo prezime neće biti opterećenje ili privilegija, oslonjen samo na vlastite snage i sopstveni talenat. Ta njegova hrabrost, individualnost i odluka da ode tako daleko u Njujork, kreativni centar sveta, ali i iskazani talenat koji je već na samom početku Lukinog profesionalnog puta doprineo da njegov rad bude primećen, čini me veoma ponosnom – priča Elena.
Emocije su nezaustavljivo nadvladale Elenu, veoma dirnutu predstavom u kojoj je obrađena tematika dramatičnih devedesetih godina u Srbiji. Evocirala je i sećanja na trenutak kada je u junu pre tačno dvadeset godina na svet donela svog sina Luku.
- U malom Fourth Street Theatre u Njujorku, grupa mladih ljudi fantastično je izvela Belgrade Trilogy. Jedan od njih je i moj mali dečak koji mi je prvi put izmamio suze radosnice onog trenutka kada se rodio, za njegov nadam se bezbrižan i dug život, pre samo dvadeset, a za moj, pre punih dvadeset godina. Kao da je juče bilo kada su mi u čuvenoj Gradskoj bolnici ispod žita doturali konac za hirurško šivenje da mi carski rez ne bi šili koncem za pecanje, što se podrazumevalo tih nesrećnih godina. U te iste godine, sa svom gorčinom i čemerom koje su nosile, a kada sam ja, kakve li slučajnosti, imala tih istih bezbrižnih dvadeset, vratili su nas fenomenalni mladi glumci. Tako realno kao da su bili tu, živeli s nama, rasli i jeli nesrećni hleb beogradske svakodnevice. Jedino je nespretan izgovor srpskih imena s američkim akcentom otkrivao kako su samo beskrajno talentovani da prenesu nešto što ne mogu s aspekta svojih bezbrižnih života čak ni da pretpostave. Vratila sam se u srpske devedesete usred Njujorka. I sve je bilo isto, čak i moje suze radosnice...
Uprkos tome što je u svom poslu, naročito van Srbije, veoma uspešna, čime se ne razmeće, Elena nije preambiciozna karijeristkinja. Najpre je posvećena i brižna majka kojoj su deca na prvom mestu, a svoje obaveze nikada ne stavlja ispred zadovoljstava i emotivne podrške sinovima Matiji (13) i Simeonu (6) koji žive s njom, dok se Luka zbog studiranja na prestižnom njujorškom fakultetu prošle jeseni preselio u Sjedinjene Američke Države.
I ma koliko da je svaki roditelj ponosan, onog trenutka kada njegov naslednik krene stopama osamostaljivanja i odrastanja, koliko god da ga doživotno doživljava kao svoju malu bebu, Elena se trudi da Luki pruži potpuni osećaj slobode i nesputanosti u kojoj je podrška i oslonac ključni sastojak srećne i sigurne budućnosti svakog mladog čoveka.
- Šta sam ga savetovala? Da samo hrabro ide napred i ne bude prestrog prema sebi jer čovek dok god je živ ima pravo na popravni. Njegovo uzbuđenje je bilo utoliko veće jer se cela družina, ljudi kojima je važan, sakupila sa raznih krajeva sveta da ga podrži. Pored Jugoslava i mene, tu je bio i njegov stric Simon Dekarić, kao i naši kumovi uz koje je Luka odrastao. Zbog toga je moj sin bio dodatno uzbuđen, ali predočili smo mu da tretira predstavu kao bilo koji prvi dan na poslu. Da je arhitekta, ekonomista ili dizajner, ma gde bio, mi bismo takođe bili tu uz njega da ga podržimo.
Pored toga što može da se pohvali skladnim i drugarskim odnosom sa svojom trojicom dečaka, kao i sedam godina pažljivo negovanim brakom sa Jugoslavom Karićem, jedna od vodećih Eleninih odrednica jeste skromnost, kako u privatnom životu, tako i u poslu gde kao iskusni i pravi profesionalac retko kada otkriva svoje planove. Trudi se da njena dela govore više od reči, a svetska priznanja samo dokazuju iskazani trud i talenat. Iako će 30. septembra napuniti tek četrdeset jednu godinu, ova poznata umetnica u svom portfoliju već ima značajna priznanja iz oblasti dizajna.
- Nisam osoba koja previše planira zato što me je život naučio da sudbina meša karte, a mi igramo. Radim na novoj kolekciji Lorca Design nameštaja, a to je uvek uzbudljiv i dugotrajan proces. Poslovna zgrada dobija svoje stanare i kao autor kompletnog arhitektonskog projekta i enterijera, to me čini veoma srećnom. U pregovorima sam za još jedan veliki projekat za koji bi trebalo da uradim kompletan dizajn. Kada budemo potpisali ugovor, možemo da govorimo i o detaljima projekta. Privatni planovi uvek su vezani za decu i naše zajedničke trenutke koji su meni i suprugu najdragoceniji – zaključuje Elena Karaman - Karić.
Ksenija Konić
