Uvek posebna atmosfera zavlada beogradskim ulicama tokom trajanja Festa. Tada je sve u znaku sedme umetnosti, svi razgovori počinju i završavaju se pitanjima: Koji filmovi se daju, koji glumci igraju i koje slavne ličnosti su tim povodom došle u Srbiju. Brojni ljubitelji filma svoje uobičajene dnevne rasporede prilagođavaju projekcijama ostvarenja koja na velikim platnima nisu u prilici da gledaju na redovnim bioskopskim repertoarima. Euforija je ove godine znatno podgrejana i činjenicom da je jedan od istaknutih gostiju i proslavljeni svetski reditelj Piter Bogdanovič. Na svečanoj manifestaciji, slavnom umetniku uručen je i Zlatni pečat, najveće priznanje Jugoslovenske kinoteke.
Na konferenciji koja je održana u Sava centru neposredno pred početak Festa, sve je vrvelo od mnogobrojnih novinara koji su želeli da saslušaju slavnog umetnika. Piter je započeo svoje izlaganje oduševljenjem što je ponovo u Beogradu i govorom na temu stvaralaštva, ali je istakao i da Holivud slabo razaznaje bilo koje strane filmove, pa i srpski. Tamo jedino znaju Kusturicu - rekao je Piter. Slučajnost ili ne, u istom terminu i na istom mestu, a samo sprat niže i Emir Kusturica je držao pres konferenciju povodom ponovnog izvođenja njegove opera Dom za vešanje. Ipak, iako su bili veoma blizu, dva velika reditelja tom prilikom nisu se srela, ali je Amerikanac izrazio želju da bolje upozna najistaknutijeg filmskog stvaraoca s ovih prostora. Bogdanovič je i početkom sedamdesetih otvorio Fest, a koliko je njegov dolazak važan, svedoči i činjenica da je prvi čovek Srbije, predsednik Boris Tadić, koji je ovogodišnji pokrovitelj festivala, prisustvovao Bogdanovičevoj radionici.
Reditelj, glumac, scenarista, kritičar, pisac i iznad svega pasionirani gledalac filmova, poslednji put je boravio u Beogradu 1975. godine kada je, zajedno sa majkom Hermom, u Muzeju savremene umetnosti organizovao komemorativnu izložbu crteža i slika njegovog oca Borislava Bogdanovića, intimiste i impresioniste, Beograđanina poreklom iz Rume.
Inače, Piter Bogdanovič, čije je pravo ime Petar Bogdanović, rođen je 30. jula 1939. godine u Kingstonu, gde su se njegovi roditelji bežeći od nacista preselili neposredno pre nego što se on rodio. Njegov otac je bio Srbin, a majka poreklom iz austrijsko-jevrejske porodice. Kao doseljenici na američku teritoriju, nisu govorili jezik zemlje u koju su došli, pa ih je Piter tome naučio kada je poodrastao.
- Uticaj mojih roditelja je bio vrlo jak. Otac je bio dobar slikar, muzičar i naučio me je mnogim stvarima, ali više svojim primerom nego rečima. Ukazao mi je na to da su delo i način na koji živiš presudni. Majka je razumela i osećala umetnost, čime je, s jedne strane, mom ocu olakšavala da radi ono što voli, a s druge strane i kod mene razvijala takvu potrebu. Oni su imali odlučujući uticaj na izbor mog životnog opredeljenja, pa verujem i na formiranje nekog mog, nazovimo to tako, rukopisa – rekao je Bogdanovič na konferenciji u Sava centru.
Piter je karijeru započeo 1950. godine kao glumac, a ovoj veštini podučavala ga je čuvena Stela Adler, čiju su školu prošle mnoge istaknute zvezde današnjice. U ranim šezdesetim godinama prošlog veka, bio je poznat kao programer u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, odakle je i krenulo njegovo usmerenje oko izbora profesionalnog zanimanja. U samoj zgradi, oko izloženih dela okupljala se tadašnja mladež Njujorka koja će svojim radom obeležiti vreme koje dolazi. Bogdanovič je veoma brzo pridobio naklonost onih koji su određivali ko će i na koji način biti plasiran u društvu, a blistava inteligencija koja ga krasi doprinela je da veoma lako i brzo savlada daleko nadmoćnijeg protivnika. Kao mladić bio je opsednut bioskopom pa je godišnje gledao oko četiri stotine filmova. Posebno je pratio rad reditelja Orsona Velsa i Džona Forda o kojima je kasnije napisao knjigu.
Bio je pod uticajem francuskih kritičara koji su pisali za list Cahiers du Cinéma, a posebno ga je oduševilo razmišljanje Fransoa Trifoa. Po ugledu na njih i on se ubrzo latio pera, pa pre nego što je svoj put pronašao u okrilju režije, napravio je ozbiljnu novinarsku karijeru u cenjenom svetskom magazinu Esquire. U tom periodu susreo je i pesnikinju Poli Polat koja ubrzo nakon poznanstva postaje njegova supruga. Venčali su se 1962. godine, a kasnije su objašnjavali kako su bili ludo zaljubljeni i potpuno opsednuti jedno drugim. Posle ceremonije na kojoj su razmenili zavete o vernosti i bezuslovnoj ljubavi do kraja života, spakovali su kofere i zaputili se na drugi kraj obećane zemlje, u Los Anđeles. Nije mu dugo trebalo da sebi prokrči put u režiji, čak u nekom skriningu postoji sačuvana fotografija iz perioda pre Piterovog prvog filma, kako on gleda neko ostvarenje, a iza njega sedi reditelj i scenarista Rodžer Korman. Tu je otpočela njihova komunikacija i Korman mu je ponudio posao koji je ovaj odmah prihvatio. Godine 1968. snimio je film Voyage to the Planet of Prehistoric Women, ali pod pseudonimom Derek Tomas.
- Bilo je to iskustvo od dvadeset i dve nedelje napornog rada. Pretprodukcija, sečenje, dubliranje, postprodukcija… ali moram priznati da ništa posebno nisam naučio.
Brzo je odlučio je da se vrati novinarstvu i to je bio razlog zbog koga je sreo prijatelja za čitav život. Naime, radeći intervju sa Orsonom Velsom došao je na ideju da napiše knjigu o njemu, This is Orson Welles, koju će objaviti tek 1992. godine. Međutim, nakon tog zajedničkog razgovora usledilo je njihovo druženje. Vels je Bogdanoviča uveo na velika vrata u svet umetnosti i umnogome uticao na formiranje njega kao reditelja. Početkom sedamdesetih Orson je imao finansijskih problema, a Piter kao bogati milioner pozvao ga je da živi kod njega u vili na Bel Eru, što je činjenica koja svedoči o bliskosti dva stvaraoca.
Bogdanoviča su 1970. godine zvali iz Američkog filmskog studija da režira dokumentarni film o Džonu Fordu i to je jednostavno bila ponuda koja se ne odbija. Bio je to na neki način i njegov pravi početak. Kao i Orson Vels, i Džon Ford je imao samo reči hvale za njega, smatrao ga je svojim prijateljem. O stvarnoj veličini Bogdanoviča kao reditelja govori i nagrada za životno delo koju mu je dodelila Švedska fondacija filmskih arhiva koja ga je na taj način uvrstila rame uz rame sa Ingmarom Bergmanom i Olivijerom Pijerom.
- U svakom od mojih filmova ima nešto što izuzetno volim, ali mislim da je važno reći da je publika ta koja daje konačnu ocenu. I mada me ona uglavnom pamti po filmovima Poslednja bioskopska predstava, Mesec od papira, Šta ima novo doktore, Maska, koji su postigli uspeh, preživeli vreme i još traju, ima i drugih filmova koje sam radio i za koje mislim da su podjednako dobri. Ali, nisu distribuirani na pravi način ili nešto nije bilo u redu sa produkcijom, zato nisu predstavljeni publici onako kako je trebalo – rekao je Bogdanovič tokom boravka u Beogradu.
U svetsku antologiju ušao je kao jedan od najznačajnijih predstavnika New Holywooda, uz reditelje kakvi su Vudi Alen, Frensis-Ford Kopola, Brajan de Palma, Stenli Kjubrik, Martin Skorseze i drugi.
Njegovi filmovi, koji su bili veoma profitabilni, doneli su mu mnogo novca, bili su cenjeni od strane kritike, ali nikada nisu izlazili iz okvira umetnosti. Reditelj nije želeo da pravi komercijalna ostvarenja i upravo iz tog razloga odbio je da snima projekte koji se danas smatraju kultnim poput Kuma i Bandi Njujorka.
- Novac dođe i prođe, on nema veze s onim što podrazumeva umetnost. Kada mi je ponuđen Kum, nisam želeo da se bavim temama koje prate mafiju, a u Bandama Njujorka nisam video ništa umetničko – rekao je svojevremeno Bogdanovič.
Paralelno s poslovnim uspehom, usledilo je i sve ono što slava sa sobom nosi. Mnoštvo žena, pića, pa i opijata. Sve se to nije svidelo njegovoj supruzi koja je zatražila razvod nakon devet godina braka. Za ovakvu njenu odluku kriva je glumica Sibil Šepard koja je početkom 1971. godine otpočela sa Piterom romantičnu vezu. Prvih nekoliko nedelja proveli su u neformalnom odnosu i osim Bogdanovičevog braka, prepreka im je bila i njena veza sa Elvisom Prislijem. Njihova ljubav i nije bila preterano jaka, pošto je glumicu veoma nervirala njegova zavisnost o drogi i alkoholu. Isti ovi poroci nisu joj predstavljali problem kod reditelja. Njih dvoje su zajedno proveli sedam turbulentnih godina tokom kojih svađali, mirili, rastajali, a neki tvrde i tukli. Ostala je antologijska priča kako je Sibil, želeći da Pitera napravi ljubomornim, noć provela sa Džekom Nikolsonom. Kada je saznao da je bio iskorišćen kao sredstvo obračuna žene s njenim partnerom, potpuno je izgubio razum. Kada su se ponovo sreli, Nikolson je pred prepunim restoranom Sibil u lice sasuo sve ono što misli o njoj i do današnjih dana nikada više nisu progovorili ni reč.
S druge strane, sa Bogdanovičem je ostao u korektnim odnosima. Kao što je ostavio bivšu ženu zbog atraktivne glumice, tako je i nju zamenio mlađom i još atraktivnijom zečicom. Sibil je nakon rastanka zapala u tešku depresiju, a čak je počela da eksperimentiše i sa sopstvenom seksualnošću. Da li je više privlače muškarci ili žene, ostalo je nerazjašnjeno do današnjih dana. S druge strane, Piterova seksualnost nikada nije dovođena u pitanje jer je, kako legenda kaže, spavao sa više žena nego što su ih pojedini muškarci za života videli. Početkom osamdesetih svi su mu zavideli jer je za ruku držao Doroti Straten, Playboyevu zečicu koja se za dve godine tri puta našla na duplerici Hjua Hefnera. I čika Hju je bio oduševljen čarima raskošne plavuše, a spekuliše se i da su nekoliko noći uživali u njegovoj vili. Zbog Pitera, seks bomba s početka osamdesetih veoma često je izostajala iz doma koji je delila sa suprugom, menadžerom Paulom Sniderom. Njemu je to postalo veoma sumnjivo pa je odlučio da uposli privatnog detektiva. Ubrzo je kao dokaz dobio Dorotine i Piterove inkriminišuće slike.
Nakon što je suprug nevernoj ljubi priložio dokaze, ona je odlučila da zatraži razvod. Povređen i slomljen Paul se nadao da će ona ipak odustati od te svoje odluke, zgaziti fatalnu opčinjenost Bogdanovičem i vratiti se u njegovo naručje. Veoma brzo je shvatio da su to samo puki snovi koji nemaju veze sa stvarnim životom. Kobno saznanje navelo ga je da pod izgovorom kako želi da poslednji put razgovaraju 14. avgusta 1980. uđe u njen dom. Doroti ništa nije posumnjala, ali su ih posle nekoliko sati našli mrtve. Naime, ljubomorni suprug odlučio je da presudi nevernoj ženi, a potom je i sebi oduzeo život. Ova vest izuzetno je pogodila Pitera Bogdanoviča. Sebe je krivio za sve što se desilo Doroti i zapao je u ozbiljnu depresiju s kojom se godinama borio. O fatalnoj ljubavi i životu lepe devojke, četiri godine kasnije Piter je objavio knjigu pod nazivom The Killing of the Unicorn: Dorothy Stratten (1960–1980). Pojedinci ovaj događaj navode i kao prekretnicu u njegovom životu i radu. O ljubavnim aferama o kojima se šaputalo deceniju i pre strašnog zločina pa sve do 1988, ništa se nije znalo. Bio je sam i ucveljen. Međutim, te godine ponovo je šokirao javnost. Oženio se po drugi put i to devojkom koja je bila dve decenije mlađa od njega, te godine napunila je dvadeset godina i bila je rođena sestra njegove brutalno ubijene muze. Piter je tvrdio da je uz Luiz Straten našao neophodan mir. Iako su mnogi verovali da je njihov brak farsa, oni su ostali zajedno sve do 2001. godine. Važili su za veoma skladan par koji se nije često eksponirao u javnosti. Luiz se čak odrekla i svoje glumačke karijere uprkos tvrdnjama poznavalaca sedme umetnost da joj predstoji blistava budućnost. Tokom veze rodile su im se dve ćerke, Aleksandra-Saši i Antonija, a obe se bave glumom. Tokom poslednjih desetak godina, Bogdanovič se okrenuo predavanjima i radu sa studentima, ali i glumi. Igrao je u mnogim popularnim ostvarenjima, serijama Sopranovi, Zakon i red, Kako sam upoznao vašu majku, filmovima Kil Bil i mnogim drugim. Do današnjih dana napisao je desetak knjiga, odigrao je na desetine uloga i režirao preko dvadeset filmova. Njegovo ime upisano je zlatnim slovima u istoriju svetske kinematografije.
Moni Marković
