Kada je u petak 3. februara krenuo sa saigračima i stručnim timom iz košarkaškog kluba Hemofarm STADA put hercegovačkog grada Široki Brijeg, gde je sa istoimenim timom trebalo da igraju utakmicu u okviru ABA lige, plejmejker Aleksej Nešović (26) nije ni slutio da se upušta u avanturu života. Zbog snežnih nepogoda koje su zadesile čitav region, ovaj mladić je zajedno sa svojim kolegama proveo skoro trideset sati zarobljen u autobusu u zavejanoj koloni na dvadeset kilometara od Mostara i tom prilikom iskusio je glad, žeđ i hladnoću.
- Iz Vršca smo krenuli u petak u devet ujutro, ali od Jablanice su već počeli problemi. Negde kod isključenja Drežnice naišli smo na kolonu od dva autobusa, jednog kamiona i nekoliko automobila, jer se čistač iz Mostara zaglavio i nije mogao dalje. Pošto nismo mogli sami da se probijamo napred stali smo na tom mestu i čekali da se put očisti i da neko dođe po nas. E, taj dolazak je trajao dobrih trideset sati - započinje priču Aleksej.
- Kada smo se na početku zaglavili, sve je bilo u redu jer smo se šalili, ali kada je nestalo grejanja i kada smo posle jedne prespavane noći u autobusu videli da smo i dalje na istom mestu i da nema pomoći, situacija više nije bila nimalo naivna. Ljudi iz automobila prešli su kod nas u autobus da bismo se svi zajedno lakše ugrejali - priča Nešović koji ističe da uprkos svemu nije osećao strah.
- Nije bilo mnogo panike jer većina nas uopšte nije bila svesna u kakvoj smo opasnosti. Tek posle svega, shvatio sam kako smo bili blizu planine odakle je svakog trenutka mogla da krene snežna lavina, a sa druge strane bila je provalija i Neretva. Stajali smo na otvorenom mestu potpuno nezaštićeni sa obe strane i nismo bili ni u kakvom tunelu kao što se pisalo. Tako zarobljeni nismo imali ni hranu, ni grejanje, a napolje nismo mogli jer je duvao jak vetar. Kao za inat, bili smo na mestu gde se gubio domet za telefone, pa iako smo ga na jednoj strani autobusa povremeno imali, baterije su se u međuvremenu ispraznile... Ipak, među nama je vladala pozitivna atmosfera, a mislim da su naše porodice bile u većoj panici jer su mislili na najgore - kaže košarkaš i ističe ko im je pružio ruku kada je bilo najteže.
- Mi bukvalno šezdeset sati nismo imali normalan obrok. Ono malo grickalica i sokova što smo kupili ranije bilo je sve što smo imali sa sobom. Kad je svega toga nestalo, osetili smo šta znači glad. Na svu sreću u nekom trenutku pojavio se meštanin Enver Omerović koji nam je doneo pravi domaći hleb, sir, džem i vodu, i kunem vam se da u poslednjih nekoliko godina lepši obrok nismo pojeli. Iako smo svi bili gladni, hranu smo ravnopravno podelili i to nas je držalo dok nije došla pomoć - govori sportista i opisuje kako su se nosili sa hladnoćom.
- Neki grejači u autobusu pokvarili su se još prve večeri, a nakon toga bivalo je sve hladnije. Sutradan smo svi obuli po dva para čarapa, navukli po dva duksa, jakne, kape, sve što smo imali. Osećali smo se potpuno napušteno i odsečeno od sveta, naročito kada su počele da nam stižu informacije kako smo već smešteni u hotelu Ero i da su službe došle do nas. A istina je da smo se zaglavili u subotu u pola jedan ujutro, da je po nekim informacijama u Mostaru tek u jedanaest sati zasedao krizni štab i opet ceo dan ništa nisu preduzeli da bi došli po nas. Ne znam ko je tu trebalo prvi da reaguje, ali da neko bude skoro trideset sati zarobljen i da niko ne dođe, stvarno je sramota. Do nas je na kraju došao privatni bager koji su pozvali momci koji su se zaglavili u jednim kolima u našoj koloni, pa su kontaktirali svoje prijatelje. Kada smo videli da pomoć konačno stiže, svi smo osetili olakšanje. Oko ponoći je došla i planinarska služba koja nam je donela neku hranu, a mi smo tek oko pola šest ujutro krenuli za Mostar - priseća se plejmejker Hemofarma i prepričava kako se agonija okončala tek kada su stigli u hotel Ero u Mostaru.
- Kada smo videli postavljen doručak i švedski sto, navalili smo kao izgladneli siročići. (Smeh) Potom smo svi otišli da odspavamo dva sata, a onda smo opet krenuli našim autobusom za Široki Brijeg. Međutim, već na drugoj raskrsnici opet smo se zaglavili, pa su nas na kraju privatnim džipovima odvezli do Širokog - priča Aleksej smatrajući da ga je ovo iskustvo ojačalo.
- Fizički sam izmoren i nenaspavan, ali mislim da nas je ovo iskustvo o kome ćemo sigurno dugo pričati psihički sve mnogo ojačalo - zaključuje Nešović.
Jelena Kulović
