Za 7 godina umro je 4 puta, život mu je spasila – cigareta: Nestvarna ispovest Radka Poliča, čoveka kom se Juga divila

Regionalni mediji javili su juče da je u 81. godini preminuo glumac Radko Polič, jedan od velikana jugoslovenske i slovenačke glume.

Slavni umetik Radko Polič, koji je igrao u skoro 60 dugometražnih filmova i zabeležio više desetina uloga na televiziji i više od stotinu u radijskim dramama, stekao je divljenje publike rolom kapetana Ditriha u "Balkan ekspresu", zbog koje su ga obožavale generacije Jugoslovena.

Poslednju ulogu zabeležio je 2013. godine u seriji "Ravna gora", gde je igrao potpukovnika Rudolfa Ukmara.

Pre dve godine, Radko je objavio memoare, u kojima je pričao o svom turbulentnom životu. Zanimljivo je da se on do kraja života izjašnjavao kao Jugosloven, iako to nije bilo po volji publici.

 

– Ja sam 24 sata na kiseoniku, a to još i ne bi bio problem nego ja moram na svakih šest sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam osam stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih sedam godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili - ispričao je.

Glumac se osvrnuo i na to što ljudi pričaju o onostranom životu nakon smrti i sve to nazvao – glupošću.

 

– Ma sve je to laž. Jedino što se sećam da je uvek bilo kada sam umirao da sam pomislio - ao majko odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svetlo, zašto tama, zašto se nešto pomera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se setiš ko si, gde si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici – prisetio se u razgovoru za Mondo.

– Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negde između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa detetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gde sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je telo otišlo u ku*ac – bio je direktan Polič.

 

Kako je istakao, nije mu pred očima prošao ceo život, već je sve bilo gotovo u trenutku.

– Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao – rekao je glumac.

Radko Polič je doživeo mnogo životnih iskustava vrednih filma, a jednom prilikom je na njega čak pokušan i atentant. Sve se dogodilo tokom devedesetih, i to u njegovom domu, a za to što je preživeo može da se zahvali – cigareti.

 

– To se dogodilo kod mene kući. Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vreme kada sam pušio. Nećete verovati eto, tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagao da dignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijakulao kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk koji do tada nikad nisam čuo. Kad je on pucao probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu da opišem. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čoveka koji je nestao u šumarku. Vratio sam se i na prozoru video malu rupicu i video i rupicu na prozoru iza mene. Sve se to uveče dešavalo. Sutradan sam izašao po danu napolje i na jednom platou našao metak – ispričao je.