Jedna od najvoljenijih domaćih glumica prerano nas je napustila, a njen odlazak oplakivao se širom Balkana
Čuvena jugoslovenska filmska, pozorišna i televizijska glumica Stanislava Pešić jedna je od najvećih diva u istoriji domaće kinematografije.
Rođena je u Grockoj 7. juna 1941. godine, prve ratne za Jugoslaviju, a vrlo rano je shvatila da je gluma njen poziv, pa je upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, nakon čega je postala deo ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kako je kasnije pričala, nikada nije bila tipična dama tog vremena i nije se ponašala onako kako se očekivalo od ćerke zamenika javnog gradskog tužioca i profesorke francuskog.
— Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima — istakla je jednom prilikom.
Iako su joj roditelji bili ugledni, nisu bili imućni, a Stanislava nije krila da je njena porodica često oskudevala i da se neretko sramila pred drugima.
— Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med — napisala je glumica u knjizi "Devetnaest društvenih igara". — Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: "Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba!" Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: "Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo!" A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile "meda i hleba"...
Prvi put je na scenu stala na audiciji za omladinsko pozorište i uspela, kada je pred žirijem, u kome su bili Vesna Belogrlić i Ljuba Tadić, govorila "Spaljenu pesmu" i monolog majke iz "Svetog plamena" Somerseta Moma. Tadić ju je na to pitao zna li ona nešto smešno, a Stanislava je priznala da ne zna i pustila suze.
— I dok sam plakala, on mi je nabrajao naslove smešnih pesama, sve dotle dok nisam rekla da znam "Otac i sin" Đure Jakšića. Mucala sam, pogrešno naglašavala reči. Ipak, on je rekao: "Bravo, bravo!" Ali ta pesma nije smešna, nego tužna! I za sve to vreme ja sam jecala — prisetila se Stanislava.
Malo je poznato da je Akademiju pokušala da upiše i kao gimnazijalka, ali je njena majka krišom zamolila komisiju da je ne primi.
Najpre se sa svetom filma susrela 1958. godine, u "Snovima od vetra" Kokana Rakonjca, a zatim i u "Diližansi snova" Soje Jovanović. Na filmu je prvu važnu rolu dobila 1961. godine, za ulogu Saše u "Pesmi" reditelja Radoša Novakovića, nastale po istoimenom romanu Oskara Daviča. Već za nju dobila je nagradu na Filmskom festivalu u Puli, posle čega su se nizale uloge u filmovima "Medaljon sa tri srca", "Pravo stanje stvari", "Štićenik", "Kuda posle kiše", "Tri sata za ljubav", "Bog je umro uzalud"... Radila je i kao voditeljka dečijeg programa, a s velikim uspehom je nastupala u pozorištu.
Ipak, publici širom regiona ime Stanislave Pešić najpoznatije je zbog njene uloge u kultnoj seriji "Pozorište u kući". Glumica je bila svesna svoje popularnosti.
— Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (prim. aut. Ljiljane Lašić) — prisetila se Stanislava.
Dobila je dvojicu sinova — s vajarom Slavoljubom Vavom Stankovićem sina Peru, a s kompozitorom Vojislavom Vokijem Kostićem Ivana. Ivan je, inače, bio u petogodišnjem braku s glumicom Vanjom Ejdus, s kojom ima ćerku.
Malo je poznato da je njena sestra Vesna Pešić, sociološkinja i bivša političarka, koja se jednom prilikom na Tviteru zahvalila svima koji čuvaju uspomenu na, kako je napisala, "njenu prekrasnu sestru".
Kako je jednom istakla, popularnost joj nije smetala jer je značila da je uspela u svom poslu.
— Kada vas ljudi znaju i prepoznaju na ulici u svakom momentu, sigurno da jeste neki deo privatnosti izgubljen. Međutim, kada se opredeljujete za ovu vrstu profesije, vi na to unapred računate. Ja bih bila jako nesrećna da nisam izgubila taj deo privatnosti jer bi to značilo da me ljudi nisu zapamtili i da nisam uspela. Kada publika nekog zavoli i prihvati, mora ga i prepoznavati. Glumci koji se žale na to da ih prepoznaje publika mislim da nisu iskreni, jer je najgore kada vas ne zapamte, ne zavole i ne znaju — rekla je u jednom intervjuu pre više decenija.
Poslednjih godina borila se s opakom bolešću, a vreme je prekraćivala pišući knjigu "Devetnaest društvenih igara". Prisećala se svog života u kome je, kako je jednom napisala, "sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša".
Veličanstvena Stanislava Pešić preminula je u 57. godini 20. novembra 1997. godine, U Beogradu.
— Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života — zapisao je tada legendarni teatrolog Jovan Ćirilov.