U susret četvrtoj godišnjici otkako nas je napustila glumica Irena Mičijević, njena koleginica i prijateljica Lena Bogdanović za Glossy je podelila deliće njihovog druženja i saradnje, kao i kako ona pamti jednu autentičnu umetnicu i ženu vedrog duha za koju kaže da je obogatila i ulepšala svačije životno putovanje
U septembru 2017. godine, domaća javnost ostala je bez reči kada je objavljeno da je Irena Mičijević preminula u 45. godini.
Ova ugledna flmska, televizijska i pozorišna glumica se još devedesetih godina, na samom i slavnom početku karijere, nakon što je zabeležila nekoliko izuzetnih uloga, otisnula u svet. S velikim uspehom radila je u Španiji i u Velikoj Britaniji, a često se ističe da je u Londonu učestvovala u video-instalacijama My Funeral Song ("Moja pogrebna pesma") i Beautiful Exile ("Prelepo izgnanstvo") umetnice Brede Beban. Što se tiče njenog rada u sedmoj umetnosti, prvu ulogu na filmu zabeležila je u ostvarenju Dragana Kresoje "Pun mesec nad Beogradom" iz 1994. godine, a usledile su role u filmovima "Andrea", "Mađija", "Mali svet", "Fino uštimovani mrtvaci", "Izbor", "Flešbek"... Ništa manje uspešna nije bila ni u pozorištu, gde je igrala u predstavama "Pista za Šeherezadu", "Pornography 1,2..4", "Luča Mikrokozma", "Vesele žene vindzorske", "Život Jovanov", "Hamlet" i drugim.
Najšira publika je, međutim, pamti po ulogama u televizijskim serijama, a pored kultne "Coronation Street" i Bi-Bi-Sijeve serije "Bajron", Irena je ostavila trag i na televiziji na našim prostorima, budući da je igrala u dvema serijama koje su postale veliki regionalni hitovi ― "Lud, zbunjen, normalan" i, naravno, nezaboravnim "Ženama sa Dedinja".
Danas je fanovima serije nezamislivo da je beskompromisnu advokaticu Klaru Hadži Popović mogao da odigra bilo ko drugi osim Irene Mičijević, a kako za Glossy ističe njena koleginica iz serije i prijateljica Lena Bogdanović, Irena je Klari dodala razne nijanse i boje i obogatila lik iz scenarija šarmom, putenošću i duhovitošću.
Upravo je Lena Bogdanović pristala je da s nama podeli kakva je i ko bila Irena Mičijević, glumica, prijatelj i žena beskrajne radoznalosti, optimizma, koja nije umela da pokaže nervozu, bezvoljnost i umor, žena vedrog duha i umirujuće energije. Ona nam je otkrila tek delić priče o neponovljivoj umetnici koja je svakome ko je imao čast da se nađe u njenom društvu na neki način ulepšala život ili makar dan.
Irena
Bio je lep, topao, još uvek letnji, septembarski dan ― kada sam se vozila na probu pred snimanje serije "Žene sa Dedinja", auto se zaustavio i ušla je lepa, kovrdžava crnka, sela do mene i uz blag osmeh mi rekla: "'Ajmo sad, idemo: Dedinje-gloginje, dudinje" i odmah sam znala da s njom počinje jedno divno putovanje.
Znala sam dobro ko je ona ― sećam se prelepe devojke koju sam videla mnogo ranije u novinama, bila je Ofelija u "Hamletu", u Jugoslovenskom dramskom. Prva uloga ― pa Ofelija! Irena Mičijević. Zvezda je rođena. Igrala je i u Zvezdara teatru ― o njenom daru se pričalo, od nje se mnogo očekivalo… a onda dugo nisam čula ništa o njoj… Nestala je. Sve dok je ponovo nisam gledala u filmu "Mali Svet" i opet se divila tim njenim vrcavim, a toplim očima, njenom šarmu i umeću. Čula sam da je godinama živela u inostranstvu, a kasnije će mi ona sama ispričati kako, uprkos uspesima i startu karijere o kakvom se može samo maštati, nije mogla da ostane u zemlji koja se raspadala, a rat bio neizbežan, nije mogla da zamisli sebe da živi tu, nije podnosila svu tu mržnju, bedu i tugu. Otišla je u Španiju, u Barselonu ― stavila tačku na sve i počela ispočetka… Irena je bila čista, nepatvorena umetnička duša, sve one prateće, spoljne nuspojave ovog našeg posla nisu je zanimale: slava, popularnost, površnost, svaki "uobičajeni", očekivani put kojim bi se išlo… to nije bilo za nju.
Nju su ispunjavale potpuno autentične stvari: progresivna, drugačija muzika, video-instalacije, fotografija, ples, alternativa u svemu, posebno u teatru… Takvim, neobičnim, a za nju inspirativnim ljudima volela je da se okruži. Jedno vreme, nastupala je kao di-džej u Barseloni, što verujem da je sjajno radila, volela je muziku… Sećam se kako mi je jednom narezala disk s "njenom muzikom", rekla mi je: "Evo, za dobro raspoloženje". Drugom prilikom, kad sam išla prvi put u Barselonu i Madrid ― njeni "tipovi" za obilazak ne bi se mogli naći ni u jednom turističkom bedekeru, to je bila "njena Španija". Preporučila mi je jednu krčmu u Barseloneti, njoj omiljenu ― jedva smo je našli, na malenom trgu, iza teških, drvenih vrata, stolovi bez stolnjaka, lokalna ekipa, prženi hleb i najukusnija riba… Nikakva "politura" i "raskošni" enterijer… Ali priča za sebe. Kad sam ušla, pomislila sam ― da, to je Irena. Pred odlazak u Madrid poslala mi je pesmu, špansku, koju voli, da imam pravu "atmosferu". Tako je bilo i u Beogradu, kad smo se u pauzama snimanja i za njenih dolazaka, obično u proleće, kad bi njena ćerkica Kira imala raspust ili leti… Uvek bi ona nalazila neka zanimljiva mesta, neki mali, ugodni kafić, galeriju, izlozbu video-radova, a umela bi da pozove i negde "na čorbu". S njom je uvek bilo zabavno, nekako rasterećujuće, bilo da smo na snimanju, u provodu, u kućnim druženjima ili na Skajpu. I uvek taj njeni blagi pogled, ta njena umirujuća energija i duh ― vedar, nekako fino "otkačen".
Irenu je ljubav prema njenom Siniši , nakon španske epizode, odvela u London, gde su zasnovali porodicu. I tako je naša Irena zivela na dve strane ― čas bi bila divna, posvećena mama svojoj Kiri, u severnom Londonu (gde je takođe povremeno snimala, na primer, igrala je u jednoj od najdugovečnijih engleskih serija Coronation street!), čas bi dolazila ovamo, da se posveti svojim studentima na FDU koji su je obožavali, snimanjima, projektima koji su je zanimali… I sve to nekako sa lakoćom, u dve zemlje, u dva grada, u dva sveta. Hop ― i tu je… gdegod da je vuku ljubav i inspiracija.
"Idemo na Exit, na Džamirokvaj", rekla mi je mesecima unapred, da planiram. Išle smo, naravno , i nezaboravno se provele, plesale do jutra. Kad smo snimale prvu sezonu, njena porodica, Siniša i tad trogodišnja Kira, bili su u Londonu, mnogo su joj nedostajali, ali se ona nikad nije žalila… Dolazila bi na set uvek nekako mirna, čak i kad bi atmosfera postajala "hektična", a raspored prenatrpan, ona bi uvek bila beskrajno koncentrisana i sa guštom igrala svoju Klaru , "mahnitu Karlu", kako bi je ona zvala, namerno joj menjajući ime. Bilo mi je fascinantno kako je uspevala da toj hladnokrvnoj, krutoj, advokatici uvek daje još neku boju i nijansu lika, da je obogati i onim sto ne piše u scenariju, da joj doda šarma i putenosti i duhovitosti. Bila je maestralna u toj ulozi.
Fantastičan i pouzdan partner i pravi timski igrač i pored te svoje samozatajnosti. Potpuno sam sigurna da je nikad nisam videla nervoznu, umornu, bezvoljnu na snimanju ― kakvi god bili uslovi. Kad se jednom prilikom dogodilo da na setu, negde u eksterijeru nije bilo stolica za nas glumice, ona je sutradan otišla i kupila četiri stolice na rasklapanje, da imamo. Uvek je nam je iz Londona donosila poklone, uvek originalne ― na primer, 3 različita parfema u malenim, antik bočicama za svoje tri koleginice, da svaka ima "svoj miris". Znala je da volim modne časopise, pa se nikad nije desilo da dođe iz Engleske, a da me ne obraduje nekim. Bila je pravi, iskreni prijatelj.
Kada je čula da se priprema rimejk čuvenog "Na slovo, na slovo" i da je u toku kasting u Beogradu, Irena je u svom londonskom kupatilu uz metronom otpevala i snimila Loline songove i poslala reditelju. Otpevala je tako da, uprkos tome što su mnoge sjajne glumice i pevačice bile na audiciji, reditelj nije imao dilemu ― uloga je bila njena. Irena, naša vetrovita (vetrovita je glasila njena imejl adresa), magična, neponovljiva. Jedna u milion. Nedostaje. Mnogo. Najviše u proleće i leto, kad bismo je radosno dočekivali i svi čekali, na deo vremena, da nam posveti ― i uvek je bilo malo.
I isto je bio septembar.
I dalje mislim da je u Londonu, da će doći i da ćemo se videti.
Jako mi je teško da gledam seriju. Neizdrživo. Posebno, epizode iz druge sezone. Irena i Glogovac. Kakva tuga i kakav gubitak. A kakva čarolija ― njih dvoje!
Ali, opet, važno je da čuvamo uspomenu na nju, da pamtimo tu neverovatnu ženu, svi mi koji smo imali tu privilegiju da je upoznamo i čast i radost da u jednom trenutku ona obogati i ulepša naše putovanje.
Kao najlepši, topao letnji vetar.
