icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Životna priča - Ljubiša Stojanović Luis: Orgazmi su ništa u odnosu na muziku

Podeli:

Muzičar neskvakidašnjeg imidža i interpretacije Ljubiša Stojanović Luis u poslu je bio fanatik, u ljubavi strastven, kao otac predan, a kroz život optimista koji je planirao još dece sa svojom trećom nevenčanom suprugom Silvanom Stojnić
Foto: Luka Šarac, privatna arhiva
Foto: Luka Šarac, privatna arhiva

Tragično nastradali pevač Ljubiša Stojanović Luis pre četiri godine ispričao nam je svoju životnu priču, otkrivši da je od malih nogu gajio veliku strast prema muzici, zbog čega nije mogao da bude pedagog, kako je nastao njegov prepoznatljiv imidž, ali i o ženama koje su mu podarile decu koja su uvek bila smisao njegovog života.

Kada sam počeo da se zanimam za naš folklor i kada je No smoking orkestra počeo da sarađuje sa Emirom Kusturicom i dublje zahvata ono što su koreni u našoj muzici, onda sam shvatio snagu i kredibilitet koji Luis ima prilikom izvođenja svojih pesama - rekao je Dr Nele Karajlić, opisujući Ljubišu Stojanovića, muzičara čiji su upečatljiv izgled i urođeni talenat već nadaleko čuveni. Ni Kusturica, legendarni reditelj, nije ostao dužan u osvrtu na ovog rođenog Leskovčanina. Kada je režirao spot u Maroku, u kojem je Luis bio zaštitno lice za najvećeg internet provajdera u Italiji, istakao je: On je kod nas napravio vrstu muzike koja se veoma uspešno odupire vesternizaciji na jedan kompromisni način i upravo to ga  čini dopadljivim, a ja znam da moja majka vrlo rado sluša njegove pesme.


Svojim repertoarom Luis je lako osvajao slušaoce, kojima se svideo način na koji je spajao džez sa etno motivima. Sklonost prema muzici pokazao je sa šest godina, kada je pod rukom nosio ujakove ploče Luisa Armstronga. Svi oni koji su tada upoznali tog dečaka, komentarisali su: Evo našeg Luisa!

- Armstronga sam svakodnevno imitirao pred ogledalom, gde god da smo stanovali. Rodio sam se u Leskovcu 1952, pa sam se preselio u Mionicu kod Valjeva, a zatim u Kučevo, gde se rodio moj brat Dragan, onda u Ćupriju, potom u Donji Milanovac, Negotin... Zbog nemirnog duha mog oca Žike često sam menjao sredinu. Dešavalo se da nas i ne obavesti da se selimo, samo bi poslao kamion za nameštaj - seća se Luis.  

Sa majkom Milicom i ocem Žikom

Porodica Stojanović nije odskakala od prosečnog staleža u Titovoj Jugoslaviji. Nisu gladovali, ali novca nije bilo za razbacivanje.  

- Jeli smo ono što smo imali. Majka Milica pravila je ćeten alvu, palačinke, petkom smo jeli pasulj, nedeljom u jedan sat ručali smo meso... Nikada nismo bili gladni. Za sve je bilo dovoljno hrane. Otac je bio stručnjak za obradu drveta, pa je mogao da bira u kom gradu i u kojoj firmi će raditi. Majka je bila domaćica, ali izuzetno dobro je pevala.

Ljubiša je rastao pod parolom: Sve može, ali svako odgovara za svoje postupke. Pravdoljubivost oca zapamtio je za ceo život kada je rođen njegov mlađi brat.   

Sa bratom Draganom

- Imao sam samo dvadeset meseci, kada se na Đurđevdan rodio moj brat Dragan. Majka je bila u jednoj sobi sa bebom, dok sam ja iz druge osluškivao šta se dešava. Pojavio se otac i stavio mi u krilo jagnje koje mi je tada ličilo na ogromno čudovište. Bio je to poklon kojim je želeo da mi pokaže da zbog brata neću biti zapostavljen.

Već kao đak osnovne škole u Negotinu pokazao je interesovanje za pesmu, pa se isticao u brojnim školskim aktivnostima.

- Na premijeri predstave, koju sam osmislio sam, zaboravio sam tekst i na licu mesta izveo uspešnu improvizaciju. Direktor škole mi je na kraju prišao i rekao: Zbog ovoga možeš da letiš iz škole! Lepo ti je rečeno da naučiš tekst, a ne da ovako brljaš. Sledećeg dana saopšteno mi je da se predstava ipak nastavlja, tako da slobodno mogu da izmišljam tekst, jer se upravo to svidelo publici.

Na maturi

Zbog takvih aktivnosti Luis nije mario za loše ocene.

- Počeo sam da hvatam krivine u sedmom razredu osnovne škole i otac mi je naredio da se manem pozorišta i muzike. Tatine reči preneo sam direktoru koji mi je postavio ultimatum: Ili ćeš da nastaviš da glumiš, ili ćeš da dobiješ jedinicu iz vladanja, zato što si bacio papir od čokolade za vreme otkrivanja spomenika, što je dovoljno da te izbacimo iz škole. Tako sam kao pozorišna zvezda završio osnovnu i poželeo da upišem srednju muzičku školu.

Da su dečije maštarije jedna, a realnost druga stvar, predočio mu je tata koji je poželeo da mu sin bude vojni stipendista.

- Otac mi je predložio da prvo završim gimnaziju, a da posle radim za vojsku, za siguran stan i redovnu platu. To sam i učinio, ali sam ponavljao prvu godinu što je bilo presudno da od tate dobijem dozvolu da se prebacim u srednju muzičku školu u Nišu, na solo pevanje, saksofon i teoriju muzike. Počeo sam da, za vreme raspusta, putujem autostopom sa gitarom na leđima, svirao sam na moru, spavao po dečjim kampovima... bilo je prelepo.

Prvi bend Nebeski jahači

Luis je upisao Fakultet muzičkih umetnosti u Nišu. Za to vreme trenirao je rvanje, a u međuvremenu svirao i od toga se izdržavao.

- Nisam voleo da se tučem, za razliku od mog brata, koji je bio rukometaš, ali rvanje nije tuča, već sportsko nadmetanje. Prvi stepen fakulteta završio sam u Nišu, a nastavio u Beogradu. Svirke su me odvele u Ivangrad, sadašnje Berane, gde sam upoznao jednu atraktivnu devojku. Nevena je bila moja prva žena. Napunio sam dvadeset jednu godinu i prvi put se oženio 1973. godine.

 

Godinu dana kasnije Nevena i Luis dobili su sina Miodraga koji sada živi u Nemačkoj.

- Miodrag je golman u jednom fudbalskom klubu u minhenskoj oblasti. Srećan sam što ga imam, ali je taj brak bio glup potez. Razveo sam se 1979. godine. Dok sam bio u braku, na Nevenin nagovor prihvatio sam ponudu da predajem muzičko vaspitanje na Pedagoškoj akademiji u Negotinu. Od četrdeset učenika u razredu, nijedan nije imao sluha. Zato sam ih na prvom času pitao kakve ocene žele za kraj godine. Sledećeg dana pojavila se inspekcija, koja me, naravno, nije podržala u nameri da ne predajem po planu i programu. Iako je plata bila dobra, za katedrom sam se zadržao samo tri dana.

Prelomna godina u njegovoj karijeri jeste 1980. kada je snimio prvu ploču pod nazivom Ne kuni me, ne ruži me, majko, koja dostiže dijamantski tiraž. Usledili su koncerti u zemlji i inostranstvu.

- Odlučio sam da promenim imidž pre jednog nastupa na moru 1981. Obrijao sam glavu, pa su me mnogo pažljivije gledali i slušali. U to vreme niko nije bio ćelav. Svake večeri brijao sam glavu, a koža me je pekla sve dok se nisam navikao. Kum mi je, valjda inspirisan mojom obrijanom glavom, pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se nosile ovde za vreme Nemanjića. Naručio sam nekoliko komada, a posle sam ih šio. Sada ih imam u raznoraznim dezenima i krojevima, u više od osamdeset varijanti.

Pred kraj 1983. godine Stojanović je opčinio ruske obožavaoce, ali je kratak period pre toga bio na veoma teškom iskušenju.

- Pošto sam otišao u Nemačku i stekao državljanstvo te zemlje zbog poslovnog zatišja jedno vreme morao sam da, za sedamnaest maraka na sat, perem stepenice u Minhenu. Kada su ponovo krenule svirke, upoznao sam Dubravku, moju drugu suprugu, sa kojom sam bio sedamnaest godina u braku. Danas imamo sina Marka i ćerku Maju. Sve je krenulo nabolje, klavijaturista Saša Subota i ja održali smo oko pedeset koncerata u Rusiji. U Peterburgu smo imali sedamnaest nastupa, a na svakom nas je slušalo po trideset šest hiljada ljudi. 

To iskustvo ostalo mu je urezano u pamćenje kao izvor energije koju nikada pre toga nije osetio.

- Tada sam osetio vrhunac emocija, kao da me neko mazi. Ispred očiju mi je bleštalo jako svetlo, nisam osećao pod, lebdeo sam, dok su mi tekle suze, a voda curila iz usta... Ništa mi nije bilo važno, i molio sam Boga da taj osećaj nikada ne prestane. Nešto slično doživeo sam nekoliko puta u životu. Muziku sam mogao da opipam, kao da je u pitanju materija. Bilo kakav orgazam je neinteresantan u poređenju sa tim. Neki moji drugari kažu da to uopšte nije bezazleno, da može da se poludi. A ja odgovaram da na ulazima švedskih psihijatrijskih klinika piše: Između nas i vas je razlika u tome što ste vi u većini.  

Poznati pevač iza sebe ima dvanaest albuma, osvojio je sva postojeća domaća priznanja, a nagrade je uvek primao mirno i bez euforije.

- Prija mi život i sve što ide uz posao koji radim, čak i neispavanost. Jednom prilikom ostao sam budan devet noći i devet dana. Posle toga spavao sam četrdeset osam sati neprekidno. Inače, ne volim svađu, rasprave, prepirke. Izgradio sam svoj svet i u njemu se osećam najbolje.

U trenutku razvoda sa Dubravkom 1999. godine Luis je u novi život zakoračio sa samo jednom torbom na leđima, a potom je upoznao devetnaest godina mlađu Silvanu Stojnić. Dvoje dece, četvorogodišnji Sergije i dve godine mlađi Andrej dokaz su njihove iskrene ljubavi.   

                      

 - Sa Silvanom sam od 2001. Ona je i direktor preduzeća Atelje Luis koje se bavi umetničkim marketingom. Veoma je jaka žena, poštuje moj način života, a Sergije i Andrej su mi posebna radost. Svako dete priča je za sebe, a obojica vole muziku, što je najvažnije. Voleo bih da imam još dece. Siguran sam da se, uz uslov da to ne šteti nekom drugom, svaka želja ispunjava, ma kako čudna bila.    

Ljubiša je rođeni optimista. Kada je počeo da gradi kuću, nije imao više od dve i po hiljade evra, ali ga to nije sprečilo da ostvari svoj cilj. 

- Uz veliku pomoć prijatelja uspeo sam da za petnaest meseci napravim svoj dom. Potrebno je davati, da bi mogao da primaš. Verujem da, ako je čovek optimista, ne postoji način da propadne. Lepo je da te mnogi vole, ali uvek treba imati na umu da ima bar isto toliko ljudi koji te ne vole. Da li se svakome sviđa moja muzika? Ne. Ali, ja vidim samo one kojima ona prija.  

 

Emil Volak

 

Tekst je objavljen u 114. broju magazina Story, 27. novembra 2007. godine.

Inicijalizacija u toku...