"Jelena, žena koje nema", jedna od najpoznatijih pripovetki legendarnog pisca, inspirisana je jednom ženom koja je za nobelovca bila vredna višedecenijskog čekanja i maštanja. Ali ta žena nije bila Jelena, već Milica. Milica Babić, supruga Nenada Jovanovića, bliskog prijatelja i saradnika Ive Andrića.
Iako istoričari nisu zabeležili kad su se i kako Ivo Andrić i Milica Babić upoznali, veruje se da se to dogodilo pre nego što je Andrić, tada ambasador u Berlinu, angažovao njenog supruga Nenada za rad u Ambasadi.
Kako je legendarni pisac u tom trenutku bio samac, upravo je lepa kostimografkinja i univerzitetska profesorka Milica bila domaćica na prijemima koje je pisac priređivao.
Bilo je poznato da su Jovanovićeva supruga i Ivo Andrić bili bliski prijatelji od 1939. godine sve do smrti njenog supruga, uglednog diplomate, 1957. godine. Sačuvana su i dalje pisma koja je pisac slao bračnom paru ― započinjao ih je rečima "Dragi prijatelji", a završavao potpisom "Mandarin", jer su ga Nenad i Milica godinama tako zvali. Ima tu i onih upućenih samo Milici, potpisanih rečima "Tvoj Mandarin, koji te nežno grli".
Milica Babić rođena je 1909. godine u Bosanskom Šamcu, a u Beograd je stigla 1931. godine. U to vreme radila je kao "slikar kostima", tj. kostimograf Narodnog pozorišta. Važila je za veoma uspešnu i uglednu ženu u ovoj sferi i sarađivala s Jovanom Bijelićem, Stanislavom Beložanskim, Vladimirom Zagorodnjakom i Vladimirom Žedrinskim. Nakon toga postavljena je za predavača na predmetu Istorija kostima i perike, u tek osnovanoj Glumačkoj školi Narodnog pozorišta. Upravo se u tom periodu udala za Nenada Jovanovića, ali nije želela samo da prati svog supruga. Kako je navikla da bude nezavisna, ona je i tokom njihovog života u Nemačkoj radila kao modni dopisnik dnevnog lista Politika.
Upravo se tamo rodila ljubav...
Nastavak na sledećoj strani.
― Sve je počelo u predvečerje rata, kada su Ivo i Nenad Jovanović preuzeli diplomatsku dužnost u Berlinu. Starom i usamljenom momku, ambasadoru Andriću, sve je više prijalo društvo Jovanovića, zapravo Milice, pa je prijateljstvo vremenom prešlo u grešnu ljubav ― napisala je jednom prilikom Zorica Janković, istoričarka i kustos Istorijskog muzeja Srbije.
NE PROPUSTITE
Kada je Nenad Jovanović preminuo, oni su priznali svima svoja osećanja ― Ivo više nije mogao ili želeo da krije svoju ljubav od sveta. Već naredne godine, Milica i on su se venčali i svima je bilo jasno: Milica Babić bila je "Jelena, žena koje nema".
I dalje svi pamte prizor Ive Andrića na dodeli Nobelove nagrade 1961. godine, kada se najcenjeniji jugoslovenski pisac na ceremoniji dodele pojavio u fraku, ruku pod ruku s ljubavlju svog života u plavoj haljini, s velikom crnom mašnom u kosi. Kralj Gustav VI uručio mu je Nobelovu nagradu, dok je svirala sevdalinka "Kad ja pođoh na Bembašu", a Milica je aplaudirala. U tom trenutku, oni su bili u braku tek tri godine.
Iako je sama ljubav trajala decenijama, njihov brak bio je, ispostavilo se, kratkog daha ― deset godina nakon što su se jedno drugom zavetovali na večnu ljubav, Milica Babić je preminula. Imala je tek 58. godina i sahranjena je u beogradskoj Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, baš kao i Ivo, koji je svet napustio sedam godina kasnije.
