Na današnji dan rodio se čuveni srpski glumac, proslavljen u emisijama i predstavama za decu.
Branko Milićević poznatiji kao Branko Kockica, rođen je 3. aprila 1946. u Zemunu. Studirao je engleski jezik i glumu.
U periodu od 1973. godine pa sve do 2005. sa malim prekidima ulepšavao je detinjstvo mnogima sa ulogom Branka Kockice i sa njom je uticao na milione mališana nekadašnje Jugoslavije. Emisija “Kocka, kocka, kockica” je brojala 250. epizoda, a osim toga Kockica je glumio u preko 20 naših domaćih filmova. Postoji i taj podatak, javnosti manje poznat da je Branko jedini srpski glumac koji je igrao Hamleta u Njujorku, na engleskom i to sa američkim glumcima.
Uvek je nasmejan, vedar i pozitivan i upravo je to njegova veličina.
- Sreća je ono što ti misliš da jeste. Zavisi od tačke gledišta. A dobro je da ta tačka ne bude u oblacima. Loptu sreće treba spustiti na zemlju. Onda lakše driblamo i dajemo golove. Srećni su narodi koji nemaju heroje - naveo je u jednom intervjuu.
Oduvek je naklonjen deci i obožava ih, ali kako i sam tvrdi mnogima se to ne dopada i uvek su pokušavali da mu iskrenu i pokvare to kako je i sam jednom ispričao:
- Čuo sam za te priče i dugo vremena sam se nervirao zbog toga, a onda sam shvatio u čemu je “caka”. Zapravo, sve je krenulo od slučajnih prolaznika koji su se zaticali na raznim mestima dok smo snimali “Kockicu”. Dešavalo da natrče baš u trenutku kada smo se spremali da snimimo neki kadar, a kako to obično biva, uvek bi se našao neki od klinaca kojem nešto nije po volji. I onda ja tu zaurlam na njih, ali je to dranje bilo više “u drugarskom smislu”. Ono, kao ja sam sad njihov “šef bande” i onda niko nije dobar, treba da vičem na njega i lupam mu čvrge. Sem slučajnih prolaznika, bilo je i vaspitača koji nisu blagonaklono gledali na taj moj rad iz prostog razloga što sve vreme ne sede na snimanju, već se smucaju levo-desno, pa se baš zateknu u susednoj sobi kad ja vičem na decu a dešavalo se da nekad ne primim neko njihovo dete na snimanje, pa im i tako malo stanem na žulj, ili da mi oni nešto predlože, a ja ih ne “šljivim”. I tako je to krenulo. Bilo je i plakanja, kukanja, telefonskih poziva, pogotovo od strane majki. Očevi to nisu radili, ali majke su intervenisale i-ha-haj.
Nastavak na sledećoj strani...
