Na današnji dan rodio se čuveni srpski glumac, proslavljen u emisijama i predstavama za decu.
Branko Milićević poznatiji kao Branko Kockica, rođen je 3. aprila 1946. u Zemunu. Studirao je engleski jezik i glumu.
U periodu od 1973. godine pa sve do 2005. sa malim prekidima ulepšavao je detinjstvo mnogima sa ulogom Branka Kockice i sa njom je uticao na milione mališana nekadašnje Jugoslavije. Emisija “Kocka, kocka, kockica” je brojala 250. epizoda, a osim toga Kockica je glumio u preko 20 naših domaćih filmova. Postoji i taj podatak, javnosti manje poznat da je Branko jedini srpski glumac koji je igrao Hamleta u Njujorku, na engleskom i to sa američkim glumcima.
Uvek je nasmejan, vedar i pozitivan i upravo je to njegova veličina.
- Sreća je ono što ti misliš da jeste. Zavisi od tačke gledišta. A dobro je da ta tačka ne bude u oblacima. Loptu sreće treba spustiti na zemlju. Onda lakše driblamo i dajemo golove. Srećni su narodi koji nemaju heroje - naveo je u jednom intervjuu.
Oduvek je naklonjen deci i obožava ih, ali kako i sam tvrdi mnogima se to ne dopada i uvek su pokušavali da mu iskrenu i pokvare to kako je i sam jednom ispričao:
- Čuo sam za te priče i dugo vremena sam se nervirao zbog toga, a onda sam shvatio u čemu je “caka”. Zapravo, sve je krenulo od slučajnih prolaznika koji su se zaticali na raznim mestima dok smo snimali “Kockicu”. Dešavalo da natrče baš u trenutku kada smo se spremali da snimimo neki kadar, a kako to obično biva, uvek bi se našao neki od klinaca kojem nešto nije po volji. I onda ja tu zaurlam na njih, ali je to dranje bilo više “u drugarskom smislu”. Ono, kao ja sam sad njihov “šef bande” i onda niko nije dobar, treba da vičem na njega i lupam mu čvrge. Sem slučajnih prolaznika, bilo je i vaspitača koji nisu blagonaklono gledali na taj moj rad iz prostog razloga što sve vreme ne sede na snimanju, već se smucaju levo-desno, pa se baš zateknu u susednoj sobi kad ja vičem na decu a dešavalo se da nekad ne primim neko njihovo dete na snimanje, pa im i tako malo stanem na žulj, ili da mi oni nešto predlože, a ja ih ne “šljivim”. I tako je to krenulo. Bilo je i plakanja, kukanja, telefonskih poziva, pogotovo od strane majki. Očevi to nisu radili, ali majke su intervenisale i-ha-haj.
Nastavak na sledećoj strani...
Naravno niko nije uspeo da mu bilo šta pokvari, jer prosto on je rođen sa talentom za podučavanje, druženje i vaspitanje dece. Poseduje izuzetnu veštinu za to:
- Svi znamo onu Edisonovu rečenicu da je genijalnost jedan odsto inspiracije i 99 odsto znoja. E, kod mene je obrnuto. Ja, bukvalno, ništa ne radim. Sva čarolija je samo 'to nešto' što se dešava između mene i dece. Dugo nisam znao šta, bio sam mlad. Ali su to i stručnjaci “ispitivali”. Jednom smo pravili priredbu za klince u specijalnim školama za ometene u razvoju, koja su na televiziji jedino u stanju da prate reklame, jer brzo gube interesovanje za sve. Njihovi psiholozi su se pitali kako su ta deca sedela i sat vremena gledala taj program. Tada ni oni ni ja nismo znali šta je to. E, posle se pojavilo to da se uz neke ljude vezuje reč harizma. E, ja sam tako harizmatični dečji lik. Jednostavno, nema nikakvog znoja, samo dođem i to je to - ispričao je Kockica.
Uvek je siguran u sebe i čvrsto stoji iza svojih reči:
- Sam sam sebi potvrda. Kad sam bio dete, zaista sam se čudio odraslom čoveku kad čučne ispred mene i počne da tepa: Kako si maji? Sta ladis? Jao, sto ti je dobla flizula. Uvek bih se zapitao – šta je ovom čoveku? Zašto se kerebeči? A u lutkarskim pozorištima nikad nisam mogao da shvatim zašto neke lutke ne otvaraju usta kad govore. Laknulo mi je kad su neki ljudi shvatili da deca nisu tupava, pa su izmislili Mapete. Neki dan sam na predstavi pričao kako se Pipi Duga Čarapa, koja je iz Švedske, potpuno razlikuje od naše Pipi, koja je iz Srbije. Njihova ne zna da čita, a naša zna, njihova ima zlatnike, a naša evre... i tako dalje. Onda pogrešim i dodam – obe su jako nevaljale. Tada je klinac u trećem redu iz taka dobacio – onda nisu potpuno različite - ispričao je Branko.
Branko nije preterano oduševljen novim tehnologijama i metodama vaspitanja dece u današnje vreme.
- Nisu problem novi elektronski mediji nego ono što se putem njih deci nudi. Tu je demokratija pogrešno primenjena. U vojsci nema demokratije, a ne bi trebalo da je bude ni u vaspitanju dece. Ne odlučuju pešadinci kuda će da pešače, niti deci treba dozvoliti da u kući izglasaju šta će i kada gledati na televiziji. Kada sam bio mali baka bi gostima koji dođu uveče i počnu da zabavljaju male domaćine govorila: 'Nemojte da mi razdžilitate decu, onda ne mogu da zaspu, a kad zaspu sanjaju ružne snove'. Televizija zna da bude nezgodan gost. Ali ako su mediji pogrešni, roditelji treba da budu ispravni. Neka mi roditelji oproste, ali i oni snose odgovornost što su današnja deca malo više razularena i razdžilitana - poručuje Kockica, dodajući da se ne kaje ni zbog čega što je uradio u životu.
- Često me zaustave na ulici da pitaju kako sam. Ponekad mi se učini kao da se brinu za mene. Nema potrebe da brinu. Mnogo sam dobro. A ako sutra odem u debelu penziju neka znaju da ni za čim ne žalim. U ovom životu sam se proveo mnogo dobro. Čak uprkos Dučiću koji je rekao 'Čovek koji se nada da će provesti miran i prijatan život uz dobru ženu, ravan je onome koji se nada da će u svom vrtu pronaći izvor nafte'. Ja sam u mojoj bašti naftu pronašao. I što je možda najvažnije, neka mi Caca ne zameri, ostvario sam ono što je pesnik kroz pevača Sinatru poručio svima koji tu poruku mogu da nazru kao mnogo važnu - I did it my way! (uradio sam to na svoj način).
Branko danas proslavlja svoj 73. rođendan, a portal Glossy mu ovom prilikom čestita i želi da još dugo uveseljava mnoge mališane.
NE PROPUSTITE
