Harizmatični voditelj televizije Pink, Ognjen Amidžić, rođen je 17. juna 1975. godine u Šapcu gde je živeo sve do punoletstva kada se zbog studiranja preselio u Beograd. Njegova enormna popularnost nije došla preko noći. Još kao tinejdžer oprobao se kao radio voditelj u rodnom gradu, a potom je po preseljenju u prestonicu nastavio da radi na tada veoma popularnom gradskom radiju 202 gde je pokazao zavidno umeće. Njegov talenat nije promakao upravi RTS-a koja ga je ubrzo uvrstila među svoja lica. Uvek spreman za inovacije, početkom novog milenijuma oprobao je svoju sreću na ružičastoj televiziji gde je od jutarnjeg programa Balkan net nizao sve zabavnije i gledanije emisije koje su postizale zapanjujuće rejtinge. Trenutno je angažovan kao voditelj rijaliti šou-programa Dvor, a paralelno radi na autorskoj emisiji koja je doživela i svoju treću sezonu Ami G show. Ipak, uprkos svakodnevici koja je protkana blagodetima slave, Ognjen nije zaboravio popločani štrand gde je doživeo mnogo smeha, sreće i prva zaljubljivanja.
- Slabo se sećam vremena kada sam bio mali, ali sekvenca koju pamtim ovekovečena je i na jednoj fotografiji. Bio sam u dvorištu ispred Medicinske škole u Šapcu u jednom od svoja dva omiljena odelca, belom s crnim prugama, bio je sunčan dan i lopta je letela ka meni - seća se Ognjen kako je bio nemiran mališan.
- Bio sam prvo muško dete u porodici zbog čega mi je tatina majka, Crnogorka iz Pljevalja, obezbedila poseban tretman. Rezultat je bio moja razmaženost od malih nogu. Čini mi se da sam plakalo i kad sam bio veseo, ne samo kad bih bio tužan. Do četvrte godine bio sam stalno bolešljiv, a kad su mi operisali krajnike, počeo sam normalno da se razvijam. Verovatno je taj period nepravilnog rasta uticao na činjenicu da nisam izrastao još desetak centimetara, ali bez obzira na sve ne žalim se na svoju visinu - duhovito govori Amidžić koji danas činjenicu što je bio vukovac pravda vaspitanjem, odlučno isključujući štrebersku sklonost na kojoj insistiraju njegovi prijatelji.
- Školu sam shvatao kao moranje i obavezu, tako sam bio vaspitan. Nikada nisam uživao u učenju, ali sam bio vukovac u osnovnoj i srednjoj školi samo zato što sam se osećao odgovornim. Da sam bio fanatik za učenje, sigurno bih u dahu završio fakultet, a to ni do današnjeg dana nisam uradio - kaže Ognjen koji period osnovne škole pamti kao najlepši u životu, verovatno i zbog izuzetno zaljubljive prirode.
- Prva simpatija mi je bila Antina. Došla je iz druge škole u moju, ja sam bio treći, a ona četvrti razred. Posle nje moje srce je osvojila Ružica, pa onda Ksenija. Zanimljivo je da su sve bile starije od mene, ne znam da li su simpatije bile obostrane, ali se sećam da je bilo veselo - govori šoumen koji je odrastao sa mlađom sestrom Majom.
- Razlika između nas je dve i po godine, ali nikada se prema njoj nisam ponašao kao da sam stariji brat. Ipak, uvek smo bili u malom raskoraku, a najviše sam voleo da je iznerviram i onda da se smejem. Nije bilo velikih svađa, ali me je nekoliko puta jurila nožem… Međutim, danas smo u odličnim odnosima. Roditelji nam nisu bili strogi, ali znalo se šta je red i ko je autoritet, kao i šta se može, a šta ne, mada nas nikada nisu tukli - priseća se Ognjen koji je još od osnovne škole imao specifičan izgled.
- Počeo sam da se brijem još u petom razredu osnovne škole iako za tim nije bilo potrebe, tako da sam do srednje škole već imao ozbiljne brkove - objašnjava Ognjen koji i dan-danas neguje isti imidž.
- Stvarno sam imao presrećno detinjstvo i odrastanje. Moja porodica, ali i naše okruženje, fenomenalno su funkcionisali. Osamdesete godine su bile srećan period naše prošlosti, bilo je lepo, pozitivno i zdravo. Tada smo trčali za loptom, rukomet je bio veoma popularan, a išao sam i na fudbal - ističe Ognjen koji je svoje ime upisao i u rukometnu istoriju naše zemlje.
- Bio sam veoma talentovan, a rukomet sam zavoleo preko mog tate Zorana koji je kao novinar pratio klub Metaloplastiku. Vodio me je sa sobom na njihove pripreme gde su mi prvotimci ovog kluba pokazivali kako da bacam loptu. Upoznao sam najbolje igrače tadašnje Jugoslavije koji su bili najbolji i na svetu. Aktivno sam i iz čiste ljubavi igrao sve do 1994. godine kada sam, iako sam išao na pripreme sa prvim timom, odustao. Treninzi su postali surovi, nije bilo struje, grejanja... Sve je izgubilo smisao. Te devedesete su donele opštu katastrofu, moralnu, kulturnu i sportsku - objašnjava voditelj koji se početkom poslednje decenije prošlog veka suočio sa strašnim gubitkom jer mu je otac kao ratni izveštač poginuo na radnom zadatku.
- Te godine bile su katastrofalne, sreća da je moja mama imala dovoljno snage i umeća da se bori za sestru i mene. Bilo mi je šesnaest godina kada je tata poginuo i ni sam ne znam kako bih to što sam proživeo objasnio. Bilo je to surovo vreme kada se nije znao da li će sutra javiti da se nekom drugom nešto strašno desilo, pa nikada svoj gubitak nisam želeo da izdvajam kao najteži - kaže Ognjen koji je zbog svog oca odlučio da se oproba u novinarstvu.
- Očevo zanimanje uticalo je na odabir moje profesije, a preko njegovih poznanstava dobio sam prvu voditeljsku šansu na lokalnom radiju, a kasnije i na televiziji. Emisije koje smo mi tada radili i danas su odlične. Imali smo ludačku energiju, a iako je to bila lokalna televizija, ponašali smo se kao da je neka svetska - govori Amidžić koji je u tinejdžerskom periodu bio zaokupljen slušanjem muzike.
- Kao i većina vršnjaka kreirao sam svoj ukus gledajući MTV, naučio sam da sviram gitaru i bubnjeve, a sa društvom sam ozbiljno skidao pesme grupe Guns’n’Roses. U Šapcu je postojala tradicija da svi slušamo rokenrol, progresivnu i modernu muziku, jer je tada bilo sramota slušati narodnu muziku. To je ujedno bio period kada sam želeo da budem stariji nego što jesam, pa sam sa samo devetnaest godina zapalio prvu cigaretu - priseća se voditelj koji se jasno seća maturske večeri.
- Imao sam fantastično odelo, delo krojača koji se u to vreme tek vratio se iz Francuske gde je usavršio zanat. Košulju sam osmislio tako da lični na one kakve je u spotu za pesmu Baby Don’t Cry nosio Majkl Hačins, lider benda INXS. Mama je moje zamisli prenela krojačici, ali se nisu najbolje razumele. Na svu sreću, moji drugari iz škole imali su još ozbiljnije gafove, tako da moji nisu bili toliko očigledni - priseća se kroz osmeh Ognjen koji se nakon završene gimnazije iz Šapca zaputio u Beograd na studije istorije koje usled poslovnih obaveza nikada nije završio, ali je nedavno upisao Fakultet za medije i komunikacije pri Univerzitetu Singidunum.
- Došao sam u Beograd da studiram, ali sam ubrzo počeo da radim, prvo na radiju 202, a pošto sam od tatine smrti bio stipendista RTS-a počeo sam na i televiziji Beograd. Radio sam za Jutarnji program, Dnevnik, za dečje emisije... Svi smo čekali promene 2000. godine, ali se na RTS-u ništa nije menjalo i nije bilo mesta za inovacije. U tom periodu snimali smo emisiju Music top report. Želeo sam da pokrenemo i noćni program, ali nisam naišao na razumevanje. Za te moje ideje znali su ljudi s Pinka koji su me kontaktirali preko Aleksandre Jeftanović s kojom sam se družio još u Šapcu, i od 1. oktobra 2001. godine prešao sam na televiziju Pink gde sam sa Željkom i Milicom Mitrović svoje ideje uobličio i pretočio u Jutarnji program. Ređale su se emisije: Balkan net, Najbolji prijatelji, Sav taj Pink, Ćao Darvine, Ami G šou, Farma, Dvor…- kaže iskusni voditelj kojeg s Aleksandrom Jeftanović, koleginicom koju poznaje iz detinjstva, spaja i rodbinska veza.
- Da smo rođaci, Aleksandra i ja smo saznali tek pošto smo se duže vreme družili. Moja prababa i njen deda su iz iste familije. Mojim venama ne teče krv Amidžića, već Simića i Jeftanovića. Naime, moja prababa koja se prezivala Jeftanović bila je udata za Amidžića, ali su se razveli pošto nisu imali dece. Ona je potom vanbračno živela sa Simićem, s kojim je dobila mog dedu, ali je on, pošto ga je otac ostavio, uzeo bakino zvanično prezime Amidžić. Inače, Aleksandra i ja se poznajemo od mog prvog izlaska u grad kada sam imao dvanaest godina. Tada je izlazak značio da odeš malo na ulicu, prošetaš i vratiš se kući najkasnije do devet. Na korzou se tačno znalo gde ko stoji, mi mladi na početku, a stariji na kraju. Kada sam krenuo u gimnaziju počeo sam da idem i u kafiće, ali sam tek s godinama mogao da uđem na određena mesta, dok sam u početku ispred tih kafića samo stajao - objašnjava Ognjen, opisujući kako je dospeo među muzičare.
- Muzika je oduvek bila deo mog života, a ja se u svemu što radim dajem do kraja. Priča sa grupom Flamingosi počela je sasvim slučajno. Jednom prilikom sam se sa glumcem Marinkom Madžgaljem, sa kojim sam radio emisiju Balakan net, dogovorio da napravimo neko muzičko zezanje. Zamislili smo da to bude retro kič bend koji ima ljigave melodije, šansone i šlagere za odabrani krug ljudi i posebne prilike. Čitava zamisao probila je naše početne okvire, a posle učešća na Beoviziji 2006. godine, prešla je u normalnu muziku. Inače, nadam se da ćemo do proleća završiti novi CD za koji smo oko Nove godine za osam dana uradili osam pesama - govori Ognjen koji se ubrzo nakon nastupa na Beoviziji, u julu 2006. godine venčao sa tadašnjom koleginicom, a sada direktorkom PR sektora kompanije Telekom, Milicom Marković s kojom je pre toga bio u četvorogodišnjoj vezi, ali su se u aprilu 2010. godine sporazumno razveli.
- Brak se dogodi, a sve zavisi od osobe i spleta hiljadu okolnosti. Oduvek sam govorio da je kvalitetna veza isto što i brak. Mnogi moji prijatelji žive u srećnim zajednicama iako nisu venčani. Ako se dvoje vole ne moraju da budu u takvoj vrsti zajednice. Sve je stvar osećaja u trenutku. Ali ja poštujem brak kao instituciju i jedva čekam da mi se ponovo desi - iskreno ističe Ognjen koji je ponovo emotivno ispunjen, jer je njegovo srce pre pola godine osvojila top model Danijela Dimitrovska.
- Mnoge stvari su mi se u životu dogode spontano i kada sam im se najmanje nadao. Ne volim da pričam o ljubavi jer ne želim da baksuziram, ali u Danijelinom i mom odnosu sve super funkcioniše, maksimalno sam srećan i ispunjen. Kada uđem u vezu, to onda znači da me je devojka kompletno i na svim poljima osvojila... izgledom, intelektom, šarmom i ponašanjem. Teško mogu da objasnim emocije, jednostavno, neko vam legne, a neko ne - kaže Ognjen kojeg publika trenutno gleda u trećem serijalu emisije Ami G show.
- Voleo bih da gledaoci iščekuju svaku emisiju jer će moći da vide kako je svaka drugačija od prethodne, sa dobrim i ekskluzivnim gostima. Za sada sam oduševljen jer su rejtinzi fantastični. Ovako je trebalo da izgleda Ami G show još 2008. kada sam počeo s radom. Inače, u februaru ću dati konačnu informaciju da li ćemo vratiti Oskara u emisiju, ili ne - govori Amidžić o budućnost fiktivnog lika, njegovog alterega.
- Zanimljivo je da niko ne zna kako sam došao do imena Oskar. Naime, sa Flamingosima sam nastupao u Muzičkom toboganu i kako se pesme snimaju ranije, sa Marinkom sam otišao u studio. Joca Adamov je kao muzički vođa i dirigent očigledno u brzini permutovao naša imena pa me je pozvao i rekao: Milenko je otpevao svoju deonicu, ajde, Oskare, sada možeš ti - sa osmehom završava Ognjen.
