Sledeći put koji kao da mu je sudbinom određen jedan od naših najuspešnijih manekena Neven Bošković dosegao je slavu o kojoj mnogi godinama sanjaju. Mada mu na tom putu do zvezda nije uvek bilo lako jer je bio prinuđen da se bavi i drugim poslovima, trgovinom i ugostiteljstvom, i mada nikada nije završio studije prava, zbog čega se kaje, ponosno tvrdi da je manekenstvo ipak posao koji mu je doneo pregršt zadovoljstava. Pored slave i priznanja, Neven je kao maneken obišao ceo svet, a ljubav prema supruzi Nikoleti navela ga je da se skrasi u svojoj domovini i tu zasnuje porodicu. I danas živi u centru prestonice gde je i kao dete učio prve korake. Rođen je 1953. godine, a njegovo detinjstvo odvijalo se u samom srcu Beograda, u Ulici generala Ždanova gde je stanovao, ali i u Pionirskom parku koji ga i dan-danas podseća na taj bezbrižan period.
- U mom detinjstvu nije bilo ničeg neobičnog. Rastao sam kao sva ostala deca iz centra, pazio sam da me ne zgaze kola i vreme provodio trčkarajući po glavnim ulicama velegrada. Moji roditelji, Milica i Nenad, oboje pravnici, trudili su se da mi pruže što više ljubavi i osnovnog kućnog vaspitanja, a najvažnije im je bilo da budem dobar đak - priseća se slavni maneken.
Kada je završio osnovnu školu i krenuo u Jedanaestu beogradsku gimnaziju, od malog štrebera Neven je postao pravi mali buntovnik kome već tada nisu mogle da odole mnoge drugarice iz školske klupe.
- Iz ove perspektive, gimnazijalski dani bili su najlepši trenuci kad sam mislio da je sve moguće i da će se dogoditi samo ako duboko verujem u to. Reč je o maštanjima koja nikada ne postanu stvarnost, ali se svakoga dana nadate da ste spremni da vam se desi nešto lepo i važno. Tada su mi se dešavale i prve ljubavi, neke od njih su bile uzvraćene, a zbog nekih neuzvraćenih sam umeo dosta i da patim - priča Neven.
Po želji svojih roditelja, kako bi nastavio porodičnu tradiciju, upisao je pravni fakultet, ali ga nikad nije završio. Sa dvadeset dve godine prvi put se oprobao u ulozi manekena, ni ne sanjajući da će ga to odvesti na potpuno drugu stranu od one koja se od njega očekivala.
- Sećam se da sam na jednoj žurki sreo drugaricu, manekenku Maju Štajder. Čim me je ugledala rekla mi je da pod hitno moram da počnem da se bavim manekenstvom, iako nisam ni znao šta je to jer nikada pre nisam bio na modnoj reviji. Pošto sam tih dana bio slobodan i nisam imao obaveza oko fakulteta, otišao sam sa njom kod kreatora Aleksandra Joksimovića koji je u to vreme važio za našeg najboljeg modnog znalca i koji je odmah u meni prepoznao talenat. Već posle deset dana bio sam u Parizu na svojoj prvoj modnoj reviji - seća se maneken koji je nakon prvog honorara u Francuskoj shvatio da od tog posla može lepo da se živi, pa je rešio da mu se posveti.
Vrlo brzo Neven je postao jedan od naših najboljih manekena. Inače, u to vreme ih u bivšoj Jugoslaviji i nije bilo mnogo jer se manekenstvo smatralo više ženskim poslom. Baš zbog toga ni njegovi roditelji nisu bili zadovoljni odlukom svog sina da umesto sudnice za radno mesto odabere modnu pistu.
- Moj tata kao ozbiljan poslovni čovek nikako nije mogao da razume zašto se meni sviđa da budem maneken, ali ga ja u to vreme nisam baš ni slušao. Smatrao sam da sam najpametniji, a sada mi je možda i žao zbog toga. Međutim, svaki čovek je kovač svoje sreće - kaže Bošković.
Kako bi ispunio očekivanja svojih roditelja, Neven je već kao veoma poznat maneken uredno odslužio vojni rok, a onda spakovao kofere i otputovao u beli svet, u nadi da će se tamo ostvariti njegovi snovi.
- Sa dvadeset pet godina otputovao sam u Nemačku, koju sam izabrao jer je u to vreme bila evropski modni cenatr, gde sam u Štutgartu našao i svoju prvu agenciju. Bilo mi je vrlo teško da se naviknem na život profesionalnog manekena. Kod nas je sve to bilo mnogo lakše, a tamo, pored toga što nisam baš dobro znao jezik, stanovao sam privatno, nekako se snalazio i pokušavao da odgovorim na to što se od mene zahtevao neverovatan profesionalizam. Bilo je teško probiti se i dokazati koliko vrediš, ali sam nekako uspeo da prevaziđem poteškoće i podmetanja - priča Neven koji je posle Nemačke dobio brojne poslove po Evropi. Šest meseci je radio u Parizu, potom godinu dana u Milanu, a onda se uputio za Ameriku.
- Tako sam odlučio jer su tamo foto-modeli najbolje živeli. Proveo sam pune tri godine deleći stan sa svojim velikim prijateljem Franom Lasićem, kojeg sam tamo upoznao preko zajedničke prijateljice. Nas dvojica smo se oslično lagali, a vezivala nas je i ogromna nostalgija za Jugoslavijom. Sećam se kako smo bezbroj noći proveli zamišljajući kako bi bilo lepo da smo u tom trenutku na nekoj zabavi u Beogradu ili Zagrebu. Bio je to stvarno lep period tokom kojeg sam okusio i noćni život, koji je u Americi zaista bio fenomenalan. Izlazili smo svakog vikenda i uvek smo bili u lepom ženskom društvu, prilazili smo mi lepim ženama, ali i one nama jer smo Amerikankama delovali veoma egzotično pa su mislile da smo Italijani. Tokom tog perioda imao sam jednu ozbiljnu vezu, a onda mi se desilo nešto što je potpuno promenilo tok mog života. Upoznao sam ljubav svog života - iskren je maneken.
- Oduvek sam voleo Dubrovnik u koji sam često dolazio iz Amerike na odmor, a sudbina je htela da baš u tom romantičnom gradu 1986. godine upoznam svoju sadašnju, dve godine mlađu suprugu Nikoletu. Bilo mi je trideset tri godine kada smo se sreli i počeli da se zabavljamo. Zbog nje sam rešio da ostanem u Jugoslaviji. Iako su mi sve stvari ostale u Americi, nisam želeo da se vraćam. Ona je odredila dalji tok mog života i nimalo mi nije žao. U njoj sam pronašao velikog prijatelja i saborca i zahvalan sam joj što je ovoliko dugo uz mene i u dobru i u zlu - priseća se maneken.
Nedugo zatim njih dvoje su se venčali u Beogradu, na maloj ceremoniji u hotelu Metropol kojoj su prisustvovali njihovi roditelji i najbliži prijatelji, a nekoliko meseci kasnije dobili su i ćerku Anju čije rođenje ovom šarmantnom manekenu predstavlja najradosniji trenutak u životu.
- Tek što se Anja rodila, otpočeo sam saradnju sa jednom agencijom u Beču, i dok mi je ćerka bila mala često sam putovao na po mesec, dva u Austriju da radim. Moja supruga je prihvatila moj posao i nikada nije bila ljubomorna ni na moje koleginice, niti na sam posao, što nije baš lako jer smo mi manekeni uvek okruženi najlepšim ženama. Rođenjem ćerkice sve se u mom životu promenilo. Anja je bila divno dete i uvek smo imali drugarski odnos, nikada nisam bio strog roditelj i puštao sam je da sama donosi odluke, zato se valjda tako mlada i udala. Anja je rano postala majka, pa sam samim tim i ja rano postao deda, ali mi uopšte nije žao. Unuk je smisao mog života. Već godinu i po dana uživam u njegovom prisustvu i to ne može ni sa čim da se poredi - kaže Neven kome su devedesete godine donele najteži period u profesionalnom smislu.
- Tada sam radio kao predstavnik jedne modne kuće za Srbiju, a posle smo supruga i ja otvorili i butik, nakon čega sam počeo da se bavim i ugostiteljstvom. Sve je to bilo teško. Ni od čega nije moglo normalno da se živi, a pogotovu kad imate i dete, međutim, nikada nisam odustajao od mode. Te teške godine donele su mi i suočavanje sa velikim bolom. Kada mi je otac umro, iako sam već imao dosta godina, osetio sam se veoma usamljenim. To su stvari koje ne mogu da se opišu rečima - otkriva Neven kome je porodica uvek bila najsigurnije utočište.
- U životu nisam pravio neke velike rezove, nekako sam išao linijom manjeg otpora i zbog toga nisam uvek prolazio najbolje, ali sam se spremno hvatao u koštac sa svim problemima, pa mogu da kažem da sam hrabar. Nikada nisam bio ljubomoran i to je ono što mi je pomoglo da uspem u životu - kaže maneken i otkriva šta bi promenio da može da vrati vreme.
- Čini mi se da se ne bih ponovo bavio modom jer mi je veoma žao što nisam završio fakultet i postao advokat. Ali, za prosutim mlekom ne treba žaliti. Iako imam dosta godina, još ne planiram da prestanem da se bavim modom jer sam se njom zarazio, a i danas me zovu da radim revije ili da snimim fotosešn. To mi veoma imponuje i čini me zadovoljnim - zaključuje Neven.
Aleksandra Dimitrijević
