Potpuno nesvesna gde će je odvesti put koji je kao tinejdžerka srcem birala, jedna od naših najuspešnijih glumica, Nataša Ninković (38), podstaknuta ljubavlju, željom za promenom i uspehom, ali i svojim unutrašnjim buntom, stigla je do veoma zavidne pozicije u srpskom glumištu. Porivom da uvek ostane dosledna sebi, ova lepa Hercegovka najpre je svojoj harizmom osvajala roditelje Milenu i Branka, a potom i tri godine starijeg brata Petra koji su zajedno činili bedeme njene ušuškane porodične tvrđave, da bi potom otisnuvši se sama u svet, lako otvarala mnoga nova vrata važnih životnih poglavlja. Želeći da proširi svoje vidike, po završenoj srednjoj školi iz rodnog Trebinja uputila se ka prestonici i u njoj uspela da pronađe sve: obrazovanje, profesiju, supruga... Sve važne stvari u životu dešavale su joj se odjednom i iznenada, pa je u pravo vreme za to stiglo i materinstvo. Kada danas u svojim blizancima Luki i Matiji prepozna neku svoju osobinu, osmeh joj preplavi lice, a njihovi naivni postupci ožive joj najranije slike.
- Pamtim sunce i miris suve trave, zanoveti i pelina koje sam osećala najviše kod babe u selu Necvijeće. Udaljeno je četiri, pet kilometara od Trebinja i bez obzira na ime, puno je cveća. Sećam se dvorišta ispred zgrade i mnogo dece, prostora oko hotela Leotar i parka ispred glavne crkve. Prvo sam ga volela zbog obdaništa koje je bilo preko puta, a kasnije i zbog amaterskog pozorišta koje se nalazi u sklopu Doma kulture smeštenog nedaleko od tog parka. U njemu sam prvi put s osam godina glumila Crvenkapu. Takođe, volela sam i predivnu reku Trebišnjicu, ali danas me na vodu više asocira more, pogotovo potez od Dubrovnika do Cavtata. Tamo smo odlazili na dnevne izlete, a na duže ostajala sam u Tivtu kod ujaka ili kod moje tetke Olge kod koje sam se uvek osećala kao kod kuće. Posle mnogo godina krug se zatvara jer sam dosta lutala, ali od pre dve godine često se vraćam u taj mali prostor između Trebinja i Dubrovnika, Tivta i Budve. Morska obala bila je dosta dugo ceo moj život – opisuje glumica neke od prvih slika iz svog intimnog foto-albuma.
- Odrastala sam pod jasnim pravilima. Postojao je red, poštovali su se stariji, držalo se mnogo do rodbinskih odnosa, slavio se Božić, slava Sveti Jovan, pa je i ono malo lične slobode koju sam imala bilo pod velikim okriljem tradicije. S prvim danima puberteta počela sam da se bunim, borim za svoje mišljenje i želje, odbijajući da radim ono što drugi očekuju od mene. Bila sam veoma radoznala, a čitanje knjiga bio je beg u moj imaginarni svet, kao što je to i danas zajedno sa pozorištem, samo što sada umem mnogo bolje da koristim tuđa iskustva. Meni je uvek bio potreban taj imaginarni svet kako bih bila srećnija u ovom realnom, samo što su nekad između ta dva sveta postojale vidljive granice, a danas su se izmešale – iskrena je Nataša.
- U srednjoj školi bila sam dobar đak, ali volela sam često da izlazim i počela sam rano da konzumiram cigarete, što je bio šok za moje roditelje. Bunila sam se protiv autoriteta u školi, ali i van nje. Prošla sam i kroz darkersku fazu... Mojim roditeljima nije bilo lako sa mnom. Ali, shvatam da je to bio neophodan proces traženja koji je nemoguć bez poverenja u sopstveno dete, pa sam im zahvalna što su ga imali u mene. Sada kada sam i sama roditelj, smatram da je blagoslov ako dete zna šta hoće, kada želi, traži i misli jer danas adolescenti ništa ne žele, nemaju snove, bunt je redak, nedostaje im strast za životom... – priča Nataša koja je odluku da krene u Beograd na akademiju donela iznenada, iako je nakon svih glavnih nagrada osvojenih na Festivalu jugoslovenskih amatera među kojima su nagrada Zlatna maska, nagrada publike, nagrada Televizije Sarajevo..., dobila poziv da dođe na sarajevsku akademiju.
- O Beogradu sam samo slušala i znala da ću, kada porastem, otići tamo da studiram i živim. Bila je to ljubav na nepoznato i na daljinu. Danas mi ponekad, kada mi se čini da su ovde stvari nepopravljive i da je svaki napor uzaludan, bude žao što nisam zamišljala Njujork. Kasnije su moji roditelji napravili kuću u naselju Vinogradi gde i danas žive kada nisu kod mene u Beogradu, a dolaze mi često, pošto moj brat Petar već dvadeset dve godine živi u Londonu. Kao deca bili smo veoma vezani, a danas tu povezanost prenosimo na našu decu, moje blizance i njegove tri preslatke ćerke, Anu, Ninu i Taru – ističe Nataša sećajući se svoje najvažnije prekretnice u životu.
- Akademiju sam upisala sa sedamnaest godina iako o njoj ništa nisam znala. Nijednog profesora niti kolegu nisam poznavala i bilo mi je teško na prvoj godini jer nisam znala šta mogu da očekujem pa samim tim ni da li to zaista želim. Vaspitavali su me tako da je ispravno kriti najdublja osećanja i da se plače samo onda kada te niko ne vidi, a na prvoj godini studija profesor Vladimir Jevtović tražio je da pokažem svoje najdublje emocije i suze. Tu je nastao problem jer sam ih dugo čuvala za sebe. U tom periodu traženja i snalaženja postala sam nerazdvojna drugarica, a potom i kuma sa Nelom Mihajlović. Naša ljubav i danas traje i još je jača jer je upotpunjena našom decom. Ostali drugari sa klase Vojin Ćetković, Boris Pingović, Nebojša Glogovac i Sergej Trifunović i dan-danas su mi kao familija – opisuje Nataša koja je baš sa tim svojim kolegama načinila prve uspešne profesionalne korake.
- Prva filmska premijera Tri karte za Holivud u Sava centru donela mi je velika očekivanja, a zatim i razočarenje što me u filmu ima tako malo. To na setu nisam ni primetila jer mi je samo moje prisustvo u društvu velikih glumaca bilo fascinatno, pa o veličini svoje uloge nisam ni razmišljala. I to snimanje ostalo mi je u divnom sećanju po druženju sa Vesnom Čipčić, Nedom Arnerić, Mimom Karadžićem, Draganom Nikolićem, Božom Nikolićem. Prva premijera u pozorištu Ukroćena goropad zapravo je generacijska predstava koja je bila prepuna divne čiste energije, snage i mladih talenata. I zato hvala profesorima Jevtoviću i Aleksandru Berčeku jer je posle te predstave sve išlo sukcesivno, korak po korak – kaže Nataša koja je vrtoglavi uspeh postigla ulogom u ostvarenju Spasitelj u kojem je igrala rame uz rame sa Denisom Kvejdom i koji joj je na tren približio Holivud. Ipak, njena želja za karijerom u svojoj zemlji pobedila je poriv za odlazak u Ameriku.
- Ništa mi nije došlo preko noći, iako to možda ne izgleda tako. Ima glumaca koji preko noći postanu zvezde, a ima i onih čiji je put usporeniji. Moj je bio nešto između, a poenta kod svih jeste dostići jedan nivo, a potom trajati, što ne znači popularnost, već kvalitet. Popularnost je neophodna da bi skrenuo pažnju na sebe, ali posle nje ne slede lovorike već težak rad. Uvek sam razmišljala o svom uspehu u granicama naše zemlje, a kada sam ga dostigla, pogled mi se promenio. Odavde vidim neke druge daljine pa sam često opet nezadovoljna i krećem ispočetka, samo što mi se start svaki put pomeri. I opet donese neke druge nesigurnosti, pitanja, zasićenja... – otkriva umetnica koja je oduvek govorila da veruje u sudbinu, ali da se ne prepušta slučajnostima. Onu drugu najvažniju ulogu u životu, da postane supruga, donela je nakon godinu i po zabavljanja sa sadašnjim suprugom, biznismenom Nenadom Šarencem. Trenutak u kojem su se upoznali na proslavi glumačke Nove godine koju je organizovala Sonja Vukićević, jedan je od onih koji je pretvaraju u romantičnog nostalgičara.
- Bilo je to na Božić 1996. godine. Odmah je provalio moju slabost i odveo me na kolače. Nije moglo da ne uspe. Sećam se našeg razgovora i njegovog profila dok me je vozio u kolima. Krišom smo se gledali, pamtim taj miris... I povremenu tišinu za koju ne znaš da li više uzbuđuje ili plaši – seća se glumica koja je s punih dvadeset pet godina, 14. septembra 1997, stala na ludi kamen, a tri i po godine kasnije ostvarila se kao majka.
- Osećaj kada sam saznala da sam trudna naprosto je neopisiv. Bio je to jedan od najradosnijih trenutaka jer sam ga čekala godinu dana, a za mene ovako nestrpljivu to je bila večnost i još vest da su blizanci. Imala sam neki predosećaj da ih nosim, pa sam pre odlaska kod doktora pitala moju mamu i svekrvu da li je bilo blizanaca u našim familijama i dobila odrične odgovore. Mada sam verovatno jedna od retkih žena koja nije imala nikakav odnos prema dvojkama, kada su mi rekli da ih baš ja imam, pomislila sam da sam dvostruko blagoslovena. Imala sam visokorizičnu trudnoću i niko osim mene i doktora nije verovao da ću je izneti, ali moja želja i vera bile su tolike da sumnji nije bilo mesta. A što se tiče izgleda tokom trudnoće, bila sam kao kit, što sam shvatila tek nakon porođaja jer sam pre njega mislila da sam najlepša žena na svetu. Iako nikada ne stavljam crveni karmin na ove moje pune usne, tada sam to radila svakog dana od ranih jutarnjih časova. Pamtim kako su Vojin Ćetković i Sergej Trifunović došli da me vide posle mesec dana. Bila sam u poodmakloj trudnoći, a kada su ušli na vrata i videli me, izustili su: Nale, bože kolika si! Stajali su zabezeknuti i gledali me, a ja nisam odustajala da ponavljam pitanje da li sam prelepa. Danas mi je strašno kada se setim toga – s osmehom prepričava Nataša, koja je od prvog dana potpuno predana svojim sinovima.
- Blizanci su veliko zadovoljstvo, ali i donose dupli napor. Teže je dok su bili bebe, ali je sada lakše u ovom uzrastu. Imaju slična interesovanja, idu na iste sportove... Luka i Matija imaju već dve polusestre, Mariju i Anu, pa s vremena na vreme kažu kako bi voleli još jednog brata. Ipak oni se tu ne pitaju mnogo – kaže glumica koja je u poslu najviše priznanja dobila za filmove Spasitelj i Klopka, a u pozorištu su joj posebno drage nagrade publike koja je odlično reagovala na Rut u Pinterovom povratku, Varju u Višnjiku, Suzanu u Figarovoj ženidbi...
- Najveći uspeh su mi one male lične pobede unutar nas samih bez kojih ništa od ovoga ne bi bilo. Uloge ne sanjam, već volim da sam izabrana, a najviše volim kada dobijem tekst za koji čitajući ga shvatim da sam baš njega želela. To se desilo sa najnovijom ulogom Hede Gabler koju mi je u Narodnom pozorištu poverila mlada rediteljka Snežana Trišić. Osećam da je došla u pravo vreme, pomislim da je to sudbina pa joj prilazim s naročitom pažnjom i nadahnućem, postajem smelija. Za glumicu, kao i svaku ženu, bitno je da ima svest o sebi, a iz te svesti proizilazi prihvatanje, rad na sebi, a onda osećaj moći koji daje mirnoću. A taj osećaj unutrašnje mirnoće najlepši je na sceni, samo treba doći do nje. Ljubav prema sebi bez te svesti može da bude pogubna. Najviše sam učila iz bolnih iskustava, pošto me ona lepa uznesu i brzo budu zaboravljena. Ne postoji neka univerzalna zrelost za sve. Negde je postigneš, a negde nikad ne dođeš do nje i uvek iznova dozvoljavaš da te zateknu nespremnog, ali to je stvar karaktera, mudrosti... – kaže Nataša koja pored svih ciljeva, najviše snage ulaže u onaj najveći.
- Trudim se da sačuvam svoje i zdravlje moje porodice, da izvedem decu na pravi put i da im ostavim čisto ime kao dobar bekgraund. Da im to što Nenad i ja radimo i živimo, bude dobar vetar u leđa.
Jasmina Antonijević
