Jedan od najznačajnijih kompozitora i tekstopisaca našeg vremena Leonard Koen 25. juna održače koncert u Zagrebačkoj areni. Rođen je u jevrejskoj porodici u blizini Montreala, a njegovo odrastanje obeležila je prerana smrt oca Najtana. Familija ovog sada sedamdesetpetogodišnjeg umetnika bila je veoma ugledna u svom okruženju jer je njegov otac, inače poljski disident, imao fabriku za proizvodnju tekstila, ali je pored toga i lepo pisao što je ohrabrilo mladog Koena da još kao đak objavljuje svoje kratke priče, dok je kasnije napisao i nekoliko knjiga. S druge strane talenat za muziku nasledio je od majke koja je poreklom Ukrajinka, ali je izuzetno lepo pevala ruske narodne pesme. Mali Leonard i njegova dve godine mlađa sestra Ester imali su idealno detinjstvo sve dok nisu izgubili oca kada su imali devet, odnosno sedam godina.
- Trebalo je da prođu dve decenije da se pomirim sa činjenicom da tata više nije sa nama. Bio sam veoma vezan za njega i nakon što je iznenada umro od posledica srčanog udara naš život više nije bio isti. Mama je pokušavala da nam nadoknadi njegovo odsustvo, ali joj to nikada do kraja nije polazilo za rukom - objašnjava Koen koji je sa trinaest godina počeo da uči da svira gitaru, dok je sa sedamnaest sa drugovima iz škole oformio bend koji se zvao Buckskin Boys.
- Tada sam se zapravo prvi put ozbiljno zaljubio u jednu devojku iz razreda i nisam znao kako drugačije da se pred njom dokažem osim da sviram u bendu. Međutim, kada sam prvi put nastupio sa grupom na školskoj zabavi shvatio sam da mi veoma prija kada sam na bini i kada sviram. Iako tada nisam uspeo da pridobijem tu devojku, zahvalan sam joj jer sam zahvaljujući ljubavi koju sam osećao prema njoj pronašao svoj životni poziv - otkriva Koen svoje početke.
Međutim, za vreme studija prava na McGill, a kasnije i Kolumbija univerzitetu, autor čuvene pesme Suzana posvetio se i pisanju pa je sa dvadeset i dve godine objavio svoju prvu knjigu Let Us Compaire Mitologies, a kasnije je napisao još pet knjiga. Pošto je početkom šezdesetih godina zaradio dosta novca od prodaje svojih romana, ovaj talentovani Kanađanin odlučio je da krene na put po Evropi gde je upoznao skandinavskog pisca Aleksa Džensena i njegovu suprugu Marijan u koju se ubrzo zaljubio. Iako mu je poznati književnik iz Norveške postao izuzetno dobar prijatelj nije uspeo da racionalizuje svoja osećanja pa je sa njegovom suprugom pobegao na grčko ostrvo Hidra gde su živeli dve godine. Veruje se da je lik Lorenco iz Aleksovog romana Joakim zapravo Koen, ali ni jedan ni drugi umetnik nikada nisu želeli da pričaju o tom periodu.
- Vreme provedeno na ostrvu Hidra veoma je interesantna epizoda u mom životu jer sam upoznao mnoge interesantne i pametne ljude. Čak sam naučio i grčki jezik, iako mi je kada sam stigao tamo jedan engleski lord koji je tečno govorio grčki savetovao da ne učim jezik i da živim kao turista jer su tamošnji ljudi mnogo ljubazniji prema strancima.
Ipak, 1966. godine Leonard i njegova tadašnja partnerka Marijan odlučili su da odu u Njujork jer je to bilo vreme kada je taj grad postajao kulturni epicentar. Živeli su u hotelu Chelsea gde su uglavnom stanovali umetnici. Međutim, njihova veza potrajala je još samo nekoliko meseci, a česte svađe i nesuglasice bile su razlog raskida. Koen je vremenom počeo da se odaje alkoholu, a kasnije je konzumirao i psihoaktivne supstance, najčešće lek prozak. Odavanje porocima nije uticalo na njegovu kreativnost pa je tako iste godine napisao jedan od svojih najvećih hitova - pesmu Suzana koju je izvodila Džudi Kolins. Ubrzo potom izdao je i svoj prvi solo album Pesme Leonarda Koena na kome se našla i numera So Long Marianne koju je posvetio bivšoj partnerki.
Veću popularnost ovaj daroviti muzičar stekao je 1967. godine kada je na koncertu protiv rata u Vijetnamu Džudi Kolins svirao gitaru i pevao prateće vokale jer je njegova boja glasa oduševila publiku koja je vrlo brzo počela da kupuje njegov novi album.
- Ne sećam se ničeg što se dešavalo na tom koncertu jer sam imao preveliku tremu. Nikada pre toga nisam imao priliku da nastupam pred više hiljada ljudi i tek kada se završio nastup shvatio sam da sam se dopao publici - priznao je kasnije.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina Koen je bio jedan od najvećih američkih srcolomaca, a na spisku njegovih devojaka nalazila se i legendarna Dženis Džoplin. Međutim, on tvrdi da je najveći trag na njegovom srcu u tom periodu ostavila izvesna pevačica Niko koja je nastupala po malim klubovima i sa kojom je imao platonsku vezu.
- Bio sam žestoko zaljubljen u nju. Tačnije, nikada ranije nisam toliko voleo nijednu ženu, iako smo bili samo prijatelji. Njoj su se sviđali mnogo atraktivniji i lepši muškarci i nikada nije bila zaljubljena u mene. Ipak, proveli smo lepo vreme družeći se i odlazeći na svirke alternativnih muzičara tog vremena među kojima je bio i jedan od prvih koncerata Džima Morisona u koga je Niko bila zaljubljena - seća se čuveni pevač i tekstopisac koji je sreću u ljubavi pronašao 1970. godine kada je upoznao svoju bivšu suprugu, slikarku Suzan Elrod sa kojom ima tridesetsedmogodišnjeg sina Adama i dve godine mlađu ćerku Lorku.
- Još kada sam prvi put čitao pesme Frederika Garsije Lorke bio sam očaran njegovom poezijom. Pošto i Suzan obožava njegova dela, ćerki smo dali ime po njegovom prezimenu - objašnjava čuveni umetnik.
- Suzan je pored Niko jedna od dve moje najveće ljubavi. Imali smo brak koji je bio pun uspona i padova, ali mi je ostao u lepom sećanju. Zbog dece smo i nakon rastanka ostali u kontaktu, a sredinom devedesetih kada je naš sin izdao svoj prvi i jedini album Low Millions veoma smo lepo sarađivali i pomogli mu, ja da komponuje i napiše pesme, a ona je osmislila kako će izgledati omot njegovog diska - kaže Koen koji svoju čuvenu pesmu Suzana nije kako se veruje posvetio bivšoj ženi već Suzani Verdal, supruzi svog nekadašnjeg prijatelja, skulptora Armanda Vaillacourt-a, s kojom je bio u kratkoj, ali strasnoj vezi nakon povratka sa ostrva Hidra.
- U blizini moje kuće u Los Anđelesu živeo je jedan učitelj zen budizma kojeg sam svakodnevno posmatrao. Dopalo mi se to što je bio izuzetno miran u svim situacijama i pitao sam ga da li mogu da postanem njegov učenik što je on vrlo rado prihvatio. Tokom devedesetih otišao sam u hram koji je zapravo kao bolnica za ljude sa slomljenim srcem, ali i za one koji imaju probleme sa porocima. Ne mogu sebe da nazovem monahom jer nisam bio disciplinovan kao ostali, ali sam se trudio da poštujem pravila. Svakodnevno smo po nekoliko sati šetali u obližnjoj šumi i mnogo smo međusobno razgovarali. To je bilo divno iskustvo.
Nakon povratka iz zen centra, 2001. godine, Leonard počinje saradnju sa producentkinjom Šeron Robinson i izdaje album Ten New Song koji je imao veliki uspeh. Tri godine kasnije upoznaje i svoju sadašnju partnerku, dvadeset i pet godina mlađu džez muzičarku Anjani Tomas kraj koje je pronašao svoj mir.
- Ona je jedina žena sa kojom moj život ne postaje rutina, a s obzirom na iskustvo koje imam to izrazito znam da cenim - rekao je nedavno muzičar koji je otkrio i da otkako je ušao u osmu deceniju života sve češće razmišlja o smrti.
- Postoje ljudi mojih godina koji ne vole da pričaju o svom kraju i ne žele da priznaju sebi da neće još dugo živeti. Ja nemam problem sa tim jer sam svestan da mi je ostalo još malo. Baš zbog toga se trudim da poslednje godine provedem najbolje što umem - zaključuje Leonard.
Ivana Nikolić
Tekst je objavljen u 205. broju magazina Story, 25. avgusta 2009. godine.
