Da bismo je utešili, idemo u šoping da častimo sebe i kupimo prijateljima ponešto. Fira je lavirint ulica s gomilom dućana, a Grci su toliko vešti trgovci da bi Eskimu prodali led. I tako, posle sedamnaestog dućana shvatimo kako je vreme da se pakujemo i krenemo na avion. I poče planinarenje. Na pola uspona moja ljubav shvati da joj je negde nestao telefon dok je probala stvari. Dogovorimo se i ona sa delom kesa nastavi do kuće, a ja, sa ostatkom stvari, pokušam da nađem telefon. Kao za inat, vetra nema. Plus 40, mokar od znoja pokušavam da nađem butik u kom smo se najduže zadržali, ali sve ulice i sve radnje izgledaju slično. Konačno, posle pola sata, ulazim u butik gde tri prodavačice i ja konstatujemo da mobilni nije tu. Dajem broj moje bračne drugarice, zovemo negde, zvoni, ali niko se ne javlja. Očajnički pokušavam da obiđem radnje u kojima smo bili, ali od 24 u lavirintu nalazim samo tri. Predajem se zloj sudbini i odlazim na taksi stanicu, gde mi neki Kinezi i dve babe kradu ispred nosa dva taksija. Treći neće da vozi tako kratku relaciju. Izgubljen, mokar, odlučujem da krenem peške do vrha planine kad ispred mene staje motor. Bora? – pita bajker. Yes – kažem. Gregori – predstavlja se i kaže: Let’s go. Let’s go – prihvatam iz cuga mada nemam pojma ni kuda ni zašto me vozi. Usput staje i telefonira ostatku ostrva da smo nađeni i telefon i ja. Pada mi kamen sa srca i ispostavlja se da je bajker Gregori Marijanin muž i da su i oni s brda zvali Dubravkin broj i da se poštena vlasnica radnje javila i vratila telefon.
- Povratak je tekao bez mnogo problema. Dobro, ponovo je na aerodromu bila užasna gužva, jedva smo se čekirali, Lara nije htela da kaki kad ju je Dubravka vodila, već kad sam ja našao malo trave. Valjda dobija inspiraciju čim me vidi. Dok smo čekali poletanje, nju i Metku napala je neka užasno agresivna mačka, ali sve to bilo je manje dramatično od onoga što se prethodno događalo. Avion je poleteo ranije, a u njemu smo bili sveže venčani, puni ljubavi, Dubravka i ja.
