Slavni roker Bora Đorđević (63), muzičar, pesnik i frontmen grupe Riblja čorba, oženio se treći put. Nakon supruge Dragane, koja je po njihovom razlazu tragično skončala u martu 2007. godine, s kojom je zajedno podizao dvoje dece, zajedničkog sina Borisa i njenu ćerku iz prvog braka Tamaru, mnogi su mislili da je Đorđević raskrstio sa bračnim životom. Ipak, 2010. iznenada se zaljubio u dvadeset osam godina mlađu Aleksandru, koja je ubrzo postala njegova druga supruga. Međutim, brzo se ispostavilo da u ovom braku Bora neće pronaći sreću i par se razveo 2014. godine. A onda je počela romansa sa Dubravkom Milatović, Slovenkom pored koje je Bora ponovo postao onaj stari, beskrajno duhoviti i razdragani poeta uvek raspoložen za šalu i zezanje. Treća sreća – govorili su mu svi. Pored Dubravke Đorđeviću se poboljšao čak i opšti fizički status, koji prethodnih godina nije bio na zavidnom nivou. Skinuo je tridesetak suvišnih kilograma, prestao da puši i počeo mnogo da se kreće, što se odmah reflektovalo na njegovo zdravlje, raspoloženje i odnos prema životu.
- Dubravka i ja volimo se nepune dve i po godine. Upoznali smo se u Kranju i zaljubili u Mariboru. Naš sledeći susret bio je u Banjaluci, ljubav nam je procvetala u Beču, a u Ljubljani smo se ozbiljno zavoleli. Tamo sam svratio na dva-tri dana, a ostao celu nedelju. Sada živim više tamo nego u Beogradu. Upoznao nas je Srečo Lipovec, menadžer Riblje čorbe za Sloveniju. Njegova ćerka radila je u kozmetičkoj firmi Lush, čiji je jedan od zastupnika za Sloveniju već petnaest godina moja Dubravka.
Đorđević se nije opirao promenama koje je ljubav unosila u njegov život:
- Kad smo se zavoleli, imao sam 120 kilograma. Posle šest meseci spao sam na 95 i sad se muvam oko tog broja. Pušio sam, pa me zamolila da ne pušim u stanu. Prešao sam na prozor, pošto nemamo terasu, pa sam duvanio napolju i na kraju sam prestao. Kao i svi Slovenci, penjem se po obližnjim brdima. Ona je prva žena koja mi kuva! Vole je i moja deca i moji prijatelji – s razlogom. Sortiram đubre kao pravi Evropljanin. Usvojili smo kuče Laru iz Kotor Varoši.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Lara je za 67 evra i pola sata kod veterinara dobila papire Evropske unije. Meni će odobriti boravak posle dve i po godine, mada sam poprimio evropske manire, kao što pesma lepo kaže:
Napravila Lara
od mene govnara.
Oj, vojvodo, alal vera,
postao si baba sera,
kupiš govna iza kera.
Kupim, nego šta. Lara je razlog zbog koga objavljujemo svoju privatnost, jer želimo da pomognemo psima tamo gde su najugroženiji. Psi su na ulici zbog neodgovornih ljudi. Želimo da probudimo njihovu savest i da svaki pas ima svog čoveka.
Vremešni roker ovaj period svog života smatra najboljim dosad:
- Bacio sam sidro u mirnoj Ljubljani i mnogo mi je lepo sa Dubravkom, ženom koju volim. Ima li veće sreće nego voleti i biti voljen. I što je najlepše, moja poslednja ljubav prihvatila je da se uda za mene. Ona će biti mlada, a ja staroženja, tako me s pravom nazvala. Venčali smo se 25. maja, na Dan mladosti, u Grčkoj na Santoriniju.
Tokom uzbudljivih nekoliko dana, koliko je trajao put na Santorini, priprema i samo venčanje, Bora je vodio dnevnik. U njegovim očima ovaj svečani događaj pretvorio se u pravu pustolovinu. Pošto posmatrač sa strane nikad ne može do kraja da vidi šta se dešava u glavama mladenaca, kumova, organizatora i ostalih učesnika svečanog čina, Đorđević je pristao da podeli ovo svoje zlatno iskustvo. Ovo je njegov dnevnik venčanja:
23. maj Dubravka, Metka (prijateljica), Lara i ja polazimo iz Beča. Kombi koji nas vozi na aerodrom kasni. Metka kaže: Dramatično! Kao za inat, jednoj putnici u kombiju se piški i traži od vozača da stane. Dubravka, Metka i ja hvatamo se za glavu, ali nužda je nužda i pauza je neminovna. Nekako stižemo na aerodrom na kom je gužva. Dolazimo na red, ali ispostavlja se da nedostaje Larina karta na relaciji Beč–Santorini. Usporene su službenice Er-Berlina. Kupujemo kartu za Laru. U poslednjem trenutku utrčavamo u avion. Tri minuta kasnije gejt se zatvara. Metka: Dramatično!
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Šaljem damama šampanjac. Metka je na prazan želudac pila i izašla malo nacvrcana iz aviona.
Santorini. Marijana, žena koja organizuje smeštaj, čeka nas i vodi na večeru. Hrana je super, u najstarijoj kafani na ostrvu, u kojoj kao konobar radi Makedonac koji voli Riblju čorbu i s kojim se slikam.
24. maj Ana, organizator venčanja, i Marijana – opet. Problem: gde će Lara da kaki. Samo kamene stepenice i dve mačke – jedna bi da se igra, druga kulira Laru. Stižu Simona (kupila prstenje), Karmen (kuma) i Primož (njen muž). Probno šminkanje, pedikir, manikir...
Možda najstrašniji momenat u Grčkoj! Metka peva narodnjake! Zavija kao kuče na mesečini neke staropersijske napeve. Potom prelazi na Cecin repertoar.
Moj kum Marko Milović treba da stigne iz Beograda uveče. Pomeramo večeru kod Makedonca (pohovana feta, loptice lokalnog sira, jagnjetina, škampi, lokalni specijalitet fava...). Vetar razvaljuje. Marko javlja da je u avionu i čeka poletanje iz Atine. Marijana javlja da je let otkazan zbog vetra. Večeramo. Marko javlja da je poleteo, alarmiramo Marijanu da obezbedi prevoz od aerodroma do Firostefanija, Marko javlja da se avion zbog vetra vratio u Atinu. Vraćamo se u kuću i već razmišljam da mi Simona bude kuma ako Marko ne stigne. U 1.30 Marko javlja da je sleteo na Santorini, budimo Marijanu, ona navrat-nanos organizuje prevoz. U 2.15 moj kum konačno stiže.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
25. maj Dan D! Počinje više nego dramatično. Venčanje je zakazano za 13 časova. U 9.30 Dubravka i Karmen odlaze na šminkanje i frizuru. Moraju da dođu najkasnije do 12.30. Naravno, nema ih. Sa svakim minutom sve veća panika. Pre toga Dubravka mi je telefonom poslala poruku koje cipele da obujem i gaće da obučem i, naravno, radim sve kao što je rekla. U 12.45 mislio sam da venčanja neće biti. Dok se Dubravka i Karmen probijaju kroz neverovatnu gužvu penjući se strmim uličicama ka nama, bez šanse da nađu prevoz, pokušavamo da pomerimo venčanje za 15 minuta. Ana je neumoljiva, tamo ljudi čekaju u redu za venčanje. Matičar, muzikanti i svi ostali žure na sledeću tezgu... U 12.53 Dubravka i Karmen stižu. Ustajem i na Markov savet pravim grimasu koja bi trebalo da se zove osmeh, da ohrabrim buduću životnu saputnicu i bračnu drugaricu koja sa ostatkom žena trči da što pre obuče venčanicu. Obučen sam sav u belo, s malo plave na čarapama i crvenim cipelama.
Oko 13 časova bela haljina je obučena i trčimo ka crvenoj kući gde se čeka prevoz.
- Ima samo jedna crvena kuća na ostrvu, ne možete da promašite –rekla je Ana.
Samo iz naše kuće videle su se tri.
Dubravka, Marko, Simona i ja trčimo nizbrdo klizajući se niz vulkanski pločnik. Tragedija zvana pad visi u vazduhu. Crvene cipele od zmijske kože, ručno pravljene po meri samo za mene (radnja Taš iz Kopra), počinju da me ubijaju.
Kod crvene kuće ulećemo levo i upadamo u neku svadbu. Jeste tu zbog venčanja, pita me neko. Da. Ovo je privatna zabava, kažu odsečno dva grmalja na ulazu i mi shvatamo da smo uleteli na pogrešnu svadbu kod nekih Indijanaca... Indijaca.
Nastavlja se besomučna trka. Odnekud se pojavljuje Metka koja vuče sa sobom Laru svečano obučenu u roze haljinu. Turisti svih zemalja vrište od smeha kad je vide. Vade foto-aparate i koče Metku, koja nas šalje kod prave crvene kuće gde nas četvoro konačno upadamo u kola. Sto metara niz ulicu kombi čeka ostatak ekipe. Promašili smo prvo skretanje. Karmen se šminka u hodu. Za njom trči Metka s Larom na uzici. Za njom trče turisti koji bi da se slikaju s Larom.
Sporo se probijajući kroz gužvu, Dubravka i Metka su na vezi zajedničkim snagama pokušavajući da nađu izgubljene kumove. Na opšti užas, auto staje. Vozač nam objašnjava kako moramo svi zajedno da dođemo na mesto gde će se venčanje dogoditi. Ne verujem da će se dogoditi. Totalni sam pesimista.
Kombi sa izgubljenima stiže i dolazimo na prelep prostor, gde nas čekaju tri muzičara, dva fotografa, Ana i matičar, svi svečano obučeni. Jedva hodam, cipele me užasno žuljaju, ali nisam zato pustio suzu.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Poljubio sam svoju poslednju ljubav kad je rekla da.
Onda su nas vozila prebacila na brod. Malo krstarenje od pet sati i ručak na brodu. Ne pušim, ne pijem, obećao sam Dubravki i sebi, samo sam liznuo šampanjac reda radi, da nazdravim, ali ima onih koji piju i koji su sa zadovoljstvom popili i svoje i moje piće.
I onda – katastrofa.
Ketering nije stigao i Ana je zvala da se sačeka jedno sat vremena sa isplovljavanjem. To je bilo kobno za Metku, Marka i delimično Simonu koji su se sa šampanjca prebacili na uzo koji ih je, naravno, uz’o pod svoje. Nas troje smo par – rekla je Metka. Kad je konačno stigla klopa, kapetan kaže: Veliki vetar i dalje duva, mojoj posadi to ne smeta, ali vama hoće... Ako želite, možemo na obližnju plažu gde je more mirno, tu možete da se kupate i jedete.
Ne! Svatovi su se odlučno usprotivili. Idemo da vidimo vulkane.
Brod je krenuo ka otvorenom moru. Talasi su bili ogromni, tako da je ljuljanje bilo neverovatno. Ja obično ne podnosim more, ali sad mi je okej – rekla je Karmen.
Mladenci i par od njih troje pevali su iz sve snage.
Prva je kljoknula Metka. Samo je prekinula pesmu na pola i isključila se. Zatim je u licu pozelenela Simona. Marko je usput popio neku pilulu koju mu je dao kapetan, ali ni to ga nije sprečilo da se ispovraća. Par je bio gotov. Nokautiran. Tri bespomoćna tela ležala su na pramcu. Rekli smo kapetanu da nas odvede u mirnije vode. Tu se brodić ljuljuškao na mnogo manjim talasima, pa su izneli klopu. Marko je došao s pramca, pogledao hranu i pobegao u nepoznatom pravcu. Simona i Metka su se oporavile i počele da pevaju i toroču. Onda je ljuljuškanje oborilo i stamenu Karmen. Morali smo da uplovimo u mirnu luku.
Dubravka i ja uplovili smo u bračnu luku.
Uveče smo otišli na večeru skroz nizbrdo do grada. Vratili smo se peške uzbrdo i duša mi je izašla na nos. Marko je otputovao pred zoru, imao je ujutro dva zakazana suđenja.
26. maj Moja mlada i ja sišli smo u grad ujutro po dokumenta. I u šoping. U Grčkoj vlada patrijarhat. Prijem dokumenata potpisuje samo muž, to jest ja. Diskriminacija prema mojoj lepšoj i boljoj polovini.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani...
Da bismo je utešili, idemo u šoping da častimo sebe i kupimo prijateljima ponešto. Fira je lavirint ulica s gomilom dućana, a Grci su toliko vešti trgovci da bi Eskimu prodali led. I tako, posle sedamnaestog dućana shvatimo kako je vreme da se pakujemo i krenemo na avion. I poče planinarenje. Na pola uspona moja ljubav shvati da joj je negde nestao telefon dok je probala stvari. Dogovorimo se i ona sa delom kesa nastavi do kuće, a ja, sa ostatkom stvari, pokušam da nađem telefon. Kao za inat, vetra nema. Plus 40, mokar od znoja pokušavam da nađem butik u kom smo se najduže zadržali, ali sve ulice i sve radnje izgledaju slično. Konačno, posle pola sata, ulazim u butik gde tri prodavačice i ja konstatujemo da mobilni nije tu. Dajem broj moje bračne drugarice, zovemo negde, zvoni, ali niko se ne javlja. Očajnički pokušavam da obiđem radnje u kojima smo bili, ali od 24 u lavirintu nalazim samo tri. Predajem se zloj sudbini i odlazim na taksi stanicu, gde mi neki Kinezi i dve babe kradu ispred nosa dva taksija. Treći neće da vozi tako kratku relaciju. Izgubljen, mokar, odlučujem da krenem peške do vrha planine kad ispred mene staje motor. Bora? – pita bajker. Yes – kažem. Gregori – predstavlja se i kaže: Let’s go. Let’s go – prihvatam iz cuga mada nemam pojma ni kuda ni zašto me vozi. Usput staje i telefonira ostatku ostrva da smo nađeni i telefon i ja. Pada mi kamen sa srca i ispostavlja se da je bajker Gregori Marijanin muž i da su i oni s brda zvali Dubravkin broj i da se poštena vlasnica radnje javila i vratila telefon.
- Povratak je tekao bez mnogo problema. Dobro, ponovo je na aerodromu bila užasna gužva, jedva smo se čekirali, Lara nije htela da kaki kad ju je Dubravka vodila, već kad sam ja našao malo trave. Valjda dobija inspiraciju čim me vidi. Dok smo čekali poletanje, nju i Metku napala je neka užasno agresivna mačka, ali sve to bilo je manje dramatično od onoga što se prethodno događalo. Avion je poleteo ranije, a u njemu smo bili sveže venčani, puni ljubavi, Dubravka i ja.
