Iako ne veruje u bajke, voditeljka Aleksandra Jeftanović (40) živi upravo takav život. Posle dočeka Nove 2013. godine njen izabranik, ugledni pravnik Aleksandar Švraka, zaprosio ju je dok su uživali u egzotici Kariba.
Aleksandra Jeftanović: Trema me je neočekivano savladala
Dvadesetak dana posle novogodišnjeg slavlja 2015. dobili su ćerku Anu, a godinu dana kasnije sin Aleksa upotpunio je njihovu sreću. Prošle jeseni, 11. septembra, u Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru, jedno drugom zakleli su se pred Bogom na večnu ljubav, a potom su svetim činom krštenja Ana i Aleksa ušli u svet hrišćanstva, da bi narednog dana upriličili građansko venčanje i veliko slavlje. Otkad su dobili decu, u njihovoj porodici početak godine označava i početak proslava koje se oduže sve do kraja zime.
Proteklog vikenda Aleksandra i njen suprug upriličili su veliko slavlje povodom drugog rođendana svoje mezimice, kojem su, pored slavljeničinih drugara i njihovih roditelja prisustvovale kolege i prijatelji popularne voditeljke: Boško Jakovljević došao je sa decom njegove rođene sestre, Ognjen Amidžić i Danijela s njihovim sinom Matejom, Aleksandra Gudelj sa svojim mališanima...
Story: Kakav odnos suprug i vi imate prema obeležavanju važnih datumima?
- Nismo tome pridavali važnost sve dok nismo dobili decu. Naše rođendane gotovo da nismo obeležavali, dešavalo se da odemo na večeru ili neko putovanje, a nekada čak i da ostanemo kod kuće. U tom smislu život nam je bio potpuno drugačiji sve dok nismo dobili Anu, a potom i Aleksu. Njihovim dolaskom u naš život, sve se promenilo, pa i odnos prema proslavama. Nova godina predstavlja izuzetno lep praznik, posebno u našoj porodici, jer nedugo zatim sledi Anin rođendan, a onda i Aleksin. Obeležavanje takvih datuma vraća nas u detinjstvo. Lepo je slaviti život, jer je suviše ružnih stvari koje nas okružuju. Ana je bila uzbuđena i mnogo se radovala svom rođendanu. Prvi je bio vrlo intiman, u krugu porodice, ona je bila veoma mala i neće ga se ni sećati. Sada više nije beba, postala je devojčica i ove godine potpuno je drugačija situacija. Već ima svoje društvo iz parkića i zgrade, pa je bio red da drugi rođendan proslavimo kako treba.
Story: Koja je bila tema zabave?
- Da je bilo isključivo po Aninom izboru, onda bi to bili dinosaurusi koji nisu baš ženstvena stvar, ali ona ih obožava. Osim njih voli Mini, Mašu i Medu, cveće i životinje. Mini je bila moj izbor, dok još mogu da utičem. Već za naredni rođendan verovatno neću imati pravo glasa kada je reč o izboru teme.
Story: Koliko dugo ste se pripremali za slavlje?
- Rođendani se sada drugačije obeležavaju nego kada smo mi bili deca i roditelji se ozbiljnije posvećuju pripremama proslava. Ja to nisam shvatala sve do pre dva meseca pred Anin divan dan kada su me pozvali iz igraonice i obavestili da je taj datum odavno rezervisan. Bila sam šokirana, a onda su mi objasnili da mame proslavu dečjih rođendana shvataju veoma ozbiljno i da su samim tim pripreme nešto duže nego što je to bilo ranije.
Story: Koji trenutak slavlja biste izdvojili kao poseban?
- Najpre onaj kada je Ana ušla u igraonicu i videla gomilu balona koje obožava i slatki sto s njenom omiljenom junakinjom Mini. Bilo je veoma emotivno i kada su doneli rođendansku tortu. Radovala se, lice joj je bilo ozareno, a kada je videla da je torta isečena, počela je da plače, valjda je mislila da će taj čin duže trajati. Posle se smirila i nastavila da se raduje i uživa u svom danu. Igrala je, smejala se... Verovatno voli da bude u centru pažnje, ne znam na koga je, na tatu sigurno nije (smeh).
Story: Možete li da izdvojite najoriginalniji poklon koji je slavljenica dobila?
- Kad je reč o darovima za dečje rođendane, nema baš mnogo prostora za originalnost. Uglavnom su to igračke ili garderoba. Međutim, Ana je dobila i divan album sa svojim fotografijama koje su nastale tokom njene prve dve godine života. Kada pogledamo te slike, shvatimo kako vreme brzo prolazi. Letos nije umela sama da se popne na klupicu u parkiću, a sada trči, pentra se, skače...
Story: S obzirom na to da ste otvorili dečju igraonicu, verovatno nije bilo dileme na kom mestu ćete organizovati slavlje...
- Volim profesionalni deo svog života i bez obzira na to što mi je sada prilično naporno kada je reč o privatnim obavezama, imala sam potrebu da izađem iz kuće i vratim se poslu. Moj rad na televiziji zavisi od projekata, a trenutno nema takvog u kome se vidim i u kom me vide Milica i Željko Mitrović, čelni ljudi moje matične kuće TV Pink. S druge strane, naši porodični prijatelji imali su dečju igraonicu Okean na Senjaku i želeli su da izađu iz tog posla. Moj suprug radi sve vreme, a budući da sam i ja često osećala želju da se posvetim nekom poslu, pre četiri meseca složile su se sve kockice i rešili smo da sa kumovima kupimo tu igraonicu. I moja kuma ima malu decu, tako da obe znamo potrebe majki koje imaju mališane tog uzrasta. Živimo taj život i upoznate smo s tim koje bi sadržaje klincima trebalo obezbediti kako bi im boravak u igraonici bio što zanimljiviji. Čini mi se da sve dobro funkcioniše, a postoji još jedna prednost, a to je što decu mogu da povedem na posao.
Story: Na koji način se to što sada radite odrazilo na obaveze koje imate kao supruga i majka?
- Na poslu sam radnim danima, od podneva do pet po podne. Koliko god da je teško, onog trenutka kada izađem iz stana, što podrazumeva da se moram obući, isfenirati, malo šminkom prekriti tragove neprospavane noći, to mi prija. Zadovoljna mama jednako je srećno dete. Trudim se da kvalitetno provodim vreme sa svojim mališanima i ne razdvajam se od njih. Suprug i ja vodimo ih sa sobom uvek kada je to moguće. Osnovno načelo mog pogleda na odgajanje dece ogleda se u tome da ljubavi, pažnje i maženja nikad nije dovoljno. To ne može da ih pokvari, već samo može da od njih napravi bolje ljude.
Story: Plašite li se da ćete razmaziti decu?
- Ako to znači mnogo maženja i ljubljenja, uopšte se ne plašim. Ana i Aleksa stalno su maženi i paženi, ali ne mislim da će biti razmaženi. Isto tako, znam i da nikada ne bih dozvolila da moja deca budu nevaspitana.
Story: Rukovodite se tradicionalnim načelima ili imate savremeniji pristup roditeljstvu?
- Moja deca još su mala pa nisam kompetentna da dajem odgovore na takva pitanja. Mogu samo da kažem kako mi je drago što kod njih nema histerisanja kad im nešto nije po volji, nisu podli, znaju šta znači kada im kažem ne... Učim Anu da se javi i kaže dobar dan kada sretne nekoga starijeg, da voli drugu decu i s njima deli igračke... Ne čitam neke pedagoške knjige, samo se trudim da svojoj deci pružim što više ljubavi.
Story: Šta je to što su vas roditelji naučili, a vi to želite da prenesete i na svoju decu?
- Odrasla sam u provinciji i Šabac je za mene tada bio najlepše mesto za odrastanje. Nostalgično se sećam detinjstva i svega onog što sam ponela kada je reč o kućnom vaspitanju: tradicije nedeljnog ručka, da nikada ne obrukaš sebe i porodicu, da se zna kad ulaziš u kuću... Mislim da je sve to bilo veoma lepo i potrudiću se da te stvari prenesem na svoju decu.
Samo 4 meseca nakon što se porodila: Aleksandra Jeftanović očekuje treće dete
Story: Postoji li nešto što u vama izaziva bojazan kada je reč o odrastanju i vaspitavanju dece?
- Ono što me najviše plaši jesu nove tehnologije i društvene mreže... Ja nisam zavisnik od interneta i ne znam koliko ću to moći da pratim.
Story: Ko je stroži roditelj, vi ili suprug?
- U teoriji suprug, u praksi ja.
Story: Koliko u vašoj porodici važi pravilo da su očevi popustljiviji prema ćerkama, a majke prema sinovima?
- Oboje smo bolećivi kad je reč o Ani. Jeste ona tatina ćerka, ali Saša jednako voli i sina. Mada, ja sam jedina koja vaspitno kažnjava. Ježim se od maminih sinova, moj Aleksa to nikada neće postati.
Story: U veoma kratkom periodu dobili ste ćerku i sina, da li ste sa suprugom razgovarali na temu novog proširenja porodice?
- Sa dvoje male dece, teško je fizički jednako koliko i psihički, tako da u ovom periodu ne mislim da ima prostora za razmišljanja o prinovi. Suprug i ja nedavno smo polemisali o tome da li se uopšte sećamo našeg života pre dece. Naravno da je on postojao, ali nam je iz ove perspektive teško i da ga zamislimo. Aleksa ne spava noću, pa se nekada osećamo potpuno iscrpljeno. Ume da bude teško i to će razumeti svi roditelji koji imaju mališane ovog uzrasta, ali to je kvalitet kojem smo težili. Deca su nas učinila kompletnijim ličnostima, ali ja potpuno razumem i ljude koji su odlučili da nemaju potomstvo, bez obzira na to da li tako nešto ne mogu ili ne žele.
Story: Koliko suprug i vi pored posla i obaveza oko dece pronalazite vremena samo za vas dvoje?
- Ujutru krademo vreme za nas dok pijemo kafu.
Story: Samo tada?
- To je ono što je sigurno. Posle toga on kreće na posao, a meni počinje žurka sa decom. Mimo toga, imamo i naš društveni život, posete prijateljima, tu su i odlasci na neke proslave...
Aleksandra Jeftanović i Katarina Radivojević: Poverljivi razgovori (FOTO)
Story: Da li je dolazak dece promenio nešto u vašem odnosu, kada je reč o donošenju odluka važnih za celu porodicu?
- Ne mnogo. Nismo živeli raskalašno ni pre njihovog dolaska na svet. Oboje smo bili zreli i potpuno spremni da se ostvarimo kao roditelji.
Story: Ko je ranije donosio odluke, a ko ih donosi sada?
- Uvek zajedno donosimo odluke. Tako je bilo i pre nego što smo postali roditelji, isto je i sada. Nikada nisam razumela kada neko kaže da se suprotnosti privlače. Mislim da je za partnerski i zajednički život izuzetno važno da nađete nekoga ko vam je sličan. Saša i ja delimo identične stavove po mnogim pitanjima. Suprug i ja nismo pravili mnogo kompromisa dok smo bili sami, a ne pravimo ih ni sada, osim kada je to potrebno zbog dece. Zajedno smo pet godina i prve tri gotovo da se nismo ni posvađali, ali sada se u trenucima umora ili neispavanosti ponekad ipak sporečkamo.
Story: Na koji način prevazilazite situacije u kojima vas dele različiti stavovi?
- Nikada nemamo različite stavove. Dovoljno smo dugo zajedno i nema mesta za iznenađenja.
Story: Ko prvi popusti kada se sporečkate?
- Nekada on, drugi put ja. Kod nas nema inata, jedino je važno da se razgovara. Partneri moraju da pričaju o svemu, jer kada to izostane, ostaje prostor za neke loše misli. Pogreši on, pogrešim ja, ali važno je da sednemo i razgovaramo o svemu.
