Jubilarni rođendan fudbalske legende

Dragan Džajić: Najteže trenutke prebrodio sam uz porodicu

0
Jedan od najvećih sportista svih vremena sa ovih prostora, uoči svog sedamdesetog rođendana, otkriva šta mu je bilo najvažnije u vaspitavanju ćerki Sanje i Dragane, kada mu je podrška supruge Branke bila najbitnija, šta ga je najviše zabolelo kad je zbog istrage proveo šest meseci u zatvoru i kako mu je promenilo život to što je delio bolničku sobu s patrijarhom Pavlom
foto: Andreja Damnjanović
foto: Andreja Damnjanović
Dragana Džajića
Branka Sanja Dragana


Dragana Džajić

Story: Kad pojedemo tortu, Branka i Dragana lete za Monako, vi i Sanja ostajete, kako to da niste organizovali neko rođendansko putovanje?


Story: Uprkos brojnim obavezama bez kojih ne može da prođe nijedna ozbiljnija sportska, a ni menadžerska karijera, čini se da je vaša porodica vrlo kompaktna?


Story: Da li vam se ponekad činilo da je cena previsoka?


Story: Zbog vašeg umeća, sreće, znanja ili svega zajedno, Zvezda je s vama u svojim redovima dostigla najveće uspehe, da li to iskustvo koristite i sada kad ste na počasnoj funkciji?


Story: Kad se osvrnete, da li biste možda voleli da ste u životu bili manje posvećeni poslu, a više drugim stvarima?

foto: Andreja Damnjanović
Story: Nedavno ste imali i neke zdravstvene komplikacije?


Story: Morate li sada nečega da se odričete?

foto: Andreja Damnjanović

Story: Jeste li taj odnos prema telu preneli na ćerke?


Story: Koliko je iskušenje za porodicu bila istraga protiv vas 2008. godine, kad ste šest meseci proveli u pritvoru?


Story: Koje su posledice ostale?


Story: Sada prolazite kroz period koji je delikatan za svakog roditelja, kad su njegova deca postala potpuno samostalni ljudi. Nakon Sanje, sada i Dragana počinje da gradi svoj život, i to u Monaku, obe imaju svoje ljubavi i romanse... Kako se nosite s tim?


Story: I dosad ste zadovoljni?

foto: Andreja Damnjanović

Story: Doselili ste se na Dedinje 2003, pre toga živeli ste na Karaburmi, gde se i dan-danas prepričava kakav ste džentlmen bili i kako ste gotovo anonimno, bez pompe i najave, bezrezervno pomagali onima kojima je to bilo potrebno...




foto: Andreja Damnjanović
Dragana

Bilo mu je teško kad sam odlazila u Monako. Bilo je i meni. Mislim da sam tada prvi put u životu, za dvadeset pet godina, videla suze u njegovim očima. Bilo mi je žao i krivo i na putu ka Monaku mislila sam: Daj da se vratim, šta ima da idem tamo?
Međutim, izgurala sam, a on me je mnogo podržavao. I sada je tako, čujem se telefonom i s mamom i sestrom, ali s njim po dva-tri puta dnevno. Ni Sanja ni mama ne zovu me toliko kao on. Otvorim mu se, ispričamo se i njegova podrška mnogo mi znači. Mislim da je zadovoljan, koliko god da mu je bilo teško. Ali nisam ja ni otišla ni pobegla iz Srbije. Volim Beograd i svoju zemlju, ovde imam mnogo prijatelja i porodicu. Nikad ne znate gde će vas život odvesti, ali sigurna sam da nikada neću u potpunosti otići odavde. Uvek ću se vraćati, imaću šta da radim, kod koga da dođem i s kim da provodim vreme. I, što da ne, možda me baš posao jednog dana vrati kući Dragana



Mislim da je on mnogo uticao i na moj i na Sanjin razvoj. Mama je mama, pogotovo za žensku decu, ali on je imao jak uticaj. Mnogo stvari nas je naučio. Na primer, u situacijama kad me nešto povredi, kad čujem neke neistine o sebi, kad naletim na nerazumevanje drugih ljudi, kad patim i kad mi je teško, on mi kaže: Gale, život je borba. Nema nazad. Šta god da radiš, samo idi napred. Videćeš, neće više biti ni tate ni mame, ti ćeš ostati svoja, sama i moraćeš da se boriš. Imaćeš sutra svoju decu i porodicu, moraćeš da se boriš i za njih. Nauči sad, dok si mlada, da čovek i pogreši, da se o nekog ogreši, da se ogreše o njega, ali nemoj da kinjiš sebe. Samo idi napred. A u trenucima kad mi je mnogo lepo, kad hoću da puknem od sreće, učio me je da se nikad ne radujem pre nego što se nešto desi. Nikad ne znaš unapred šta može da se iskomplikuje. Zbog toga ljudima na prvu loptu delujem malo hladnije i rezervisano, ali nije tako. Samo sam naučena da ne reagujem odmah. To su te dve stvari koje sam povukla od njega. I mene i sestru isto je učio jer on je čovek koji naprosto ne prihvata slabiće.

Dragana

I Sanji i meni bilo je malo čudno što je tata, kao predsednik Zvezde, išao na posao u starom pežou 206. Stalno smo mu govorile: Kupi, tata, neki auto, ne moraš neki besan, nek bude mali, gradski, samo da bude noviji, ovaj može da ti stane, da te ostavi na putu. A on mi kaže: Dragana, ljubi te tata, da ti nešto objasnim. Vidiš li taj mali auto? Je l' služi svrsi? Šta će mi bilo šta drugo? Meni auto treba samo da me prebaci od jednog do drugog mesta, od tačke A do tačke B. Misliš li stvarno da je meni bitno u kom ću autu da budem? I tako, kad god ode negde, oko njega su parkirani neki novi, veliki, skupi automobili, a samo njegov pežo 206 2001. godište. Kao da nije sa ove planete. Uopšte se ne razume u automobile niti se opterećuje tim stvarima. Ako služi svrsi, teraj dalje, šta ima da menja nešto što mu odgovara. I sestra i ja po tome smo na njega. Iako je slika u javnosti malo drugačija, mogu da kažem da smo vrlo skromna porodica.


foto: Andreja Damnjanović
Sanja

Svakog dana idem u teretanu. Ustajem u pola šest ili šest i uvek stignem da odem na trening. Ne sprečavaju me ni kiša, ni sneg, stavim kapuljaču, obučem trenerku i trčim oko Ade



Kad smo bile tinejdžerke, dok je naše društvo išlo po klubovima, mada smo se i mi družile i izlazile, nas je mama stalno drilovala: balet, klavir, muzička škola, balet... Dolazile smo kući doslovce krvavih prstiju. Ljudi misle da je balet tako neko skakutanje, ali to je stvarno teška robija. Ipak, danas sam joj zahvalna što je bila stroga. Pola tih ljudi s kojima smo išli u školu nigde nema, ne bave se ničime. Tata je mnogo popustljiviji od mame. Ćerke su i inače slabe prema očevima, ali ja i dan-danas pazim šta ću reći da ga ne bih povredila. To su tolika ljubav i poštovanje da ja to ne umem da objasnim. Kao da je on nama dete.


Ne krijem se ja, nego ko šta radi, Dragana kači slike. Ranije sam imala naloge na Facebooku i Instagramu, ali mene ti komentari, valjda, pogađaju više nego Draganu. A bilo ih je uvek. Pre tri godine zaposlila sam se u državnoj firmi, radim na aerodromu. Sve je bilo po pravilima, poslala sam CV, imala sam i fakultet i master i znanje jezika, bilo je normalno da dobijem posao. Naravno, posle tri dana, na naslovnoj strani jednih novina bila je moja slika u kupaćem kostimu sa Instagrama, uz nasov u stilu eto, kakva nam je država, zapošljavamo polugole cice. Pa, ne idem na posao u kupaćem, to je slika sa odmora, a ne znam kako bih drugačije izgledala na plaži. Da sam otišla u ronilačkom odelu, rekli bi: Vidi ovu, luda. Tad sam pogasila društvene mreže.


foto: Andreja Damnjanović


I godine su tu i mnogo toga je prošao, ali Dragan je izuzetno stabilna osoba. Vrlo je nežan otac i muž, ali u suštini veoma je jak. On je čovek koji ne zaboravlja, ali ume da oprosti. Razuman je i izuzetno dobro vidi stvari. Nepravda često ume da slomi ljude, ali ne i njega. To je taj pobednički duh


foto: Andreja Damnjanović
Preko dana trudila sam se da ćerke zaštitim zbog stvarnog stanja koje je bilo očajno. Naprosto, koliko god ja bila stabilna i jaka osoba, a imala sam već i iskustvo i godine, čovek je negde u duši uvek slab za takav udarac kakav nikad u životu nije očekivao. Ne govorim o tome koliko je to bilo neosnovano, nego ceo život živite na određen način, sa određenim kodeksima, a onda budete udareni na najstrašniji način. Prvo je trebalo vratiti se iz tog nokdauna. Meni je pod broj jedan bilo da sačuvam ćerke od toga, a onda, Draganova mama tada je već imala devedeset godina, a moja je bila skoro nepokretna. Ostala sam potpuno sama sa svim tim, ne očekujući prethodno da će mi se u životu desiti tako nešto. Prepakovala sam svoje ponašanje, tako što je ono preko dana bilo dosta stabilno, nadala sam se da ću ih sve prevariti, kao što je to bilo s Draganovom majkom, koja je mislila da je on na putu i umrla je a da nije saznala šta se stvarno desilo. Sanja i Dragana tačno su znale šta se dešava i dodatno su bile opterećene svakodnevnim medijskim objavama koje su bile strašne. Zadržala sam dinamiku normalnog života, redovne obroke i sve drugo. Međutim, shvatila sam vrlo brzo da tako kako ja njih varam danju, one mene varaju noću. One su tada pilotirale, dopisujući se s velikim brojem ljudi koji su nam pružali podršku i raspitivali se o situaciji. Neshvatljivo je od koliko i kakvih ljudi su one dobijale pisma. Onda sam shvatila da mi, u stvari, svi štitimo jedni druge. Možda je tu tajna našeg porodičnog opstanka – što smo se svi borili za onog drugog: ja za njih, one za mene, Dragan za sve nas. Kad smo seli na kraju, posle svega, pokazalo se da smo postali još čvršće međusobno vezani. Sad više ne strepim ni od starosti ni od bolesti jer znam da ćemo jedni o drugima uvek brinuti.



Mi živimo prilično jednostavno, bez nekog iskakanja. Mnogo smo se bavili njima dvema i ušli smo u neku tradiciju koja je kod nas, zapravo, i sa Draganove i s moje strane, oduvek tu. Izuzetno smo bliski, vezani, odani jedno drugom, a i prijateljima kojih, kad se bolje pogleda, uopšte nema toliko mnogo. Kod nas je i žena koja radi u kući već 25 godina. Nemamo potrebu za nekim iskakanjem. Čak nam i kuća s ulice deluje kao da je tetkina kuća.
makonda-tracker