Frontmen rok benda Van Gogh, Zvonimir Đukić Đule, trenutno je zaokupljen završnim pripremama za veliki koncert u Beogradskoj areni, koji će zajedno sa svojim kolegama iz grupe Srbom i Cvikom, prirediti svim svojim fanovima 28. novembra. Uz uobičajene roditeljske obaveze prema desetogodišnjem sinu Simonu i uz podršku svoje emotivne partnerke Julije, s kojom je u braku skoro deceniju i po, harizmatični četrdesetšestogodišnji muzičar lakše podnosi teret radnih poduhvata koji se bliže, pa je i svoj organizam, koji je često samo instrument posla kojim se bavi, podvrgao rigoroznom režimu ishrane. U intervjuu za Story Đule priča zbog čega svog sina, koji je na pragu tinejdžerskog doba, ne drži pod staklenim zvonom i otkriva kako dozvoljava da ga pored roditeljske pažnje pravilnom odrastanju uče škola i zakoni ulice - sve ono što je i lično prošao. Sreća koju crpe iz svoje tročlane porodice, savršena je baza koju nadograđuju profesionalni uspesi, a uzbuđenje koje ga očekuje krajem novembra polako doživljava svoj vrhunac.
Story: U vreme kada ste pravili prvi koncert u Areni pre dve i po godine, ta hala bila je stvar prestiža, a sada je svirati u njoj postalo pomodarstvo. Kako vi doživljavate taj prostor?
- To jeste prestižna dvorana koja pruža sve kapacitete za ostvarenje naših zamisli. Omogućava nam da u njoj realizujemo koncert na kojem ćemo publici dobrom svirkom pružiti istinsku radost i zadovoljstvo, a da im tom prilikom bude komotno i da im taj Dan publike, kako smo ga nazvali, ostane u nezaboravnom sećanju.
Story: Prilično ste neformalni u pozivima upućenim fanovima. Stiče se utisak kao da pravite veliku žurku u Areni.
- Naprotiv, očekivanja, naročito onih koji su bili na prošlom koncertu u Areni, veoma su ozbiljna i samim tim imamo veliku odgovornost prema onima koji će doći opet ili možda prvi put na naš koncert. Ovoga puta sa znatno drugačijim konceptom, zvukom i slikom koje ćemo ponuditi. Bend zvuči kao nikada do sada i imamo potrebu da sa publikom, beskompromisno i do kraja, podelimo dobru zabavu. Van Gogh se ne ulaguje publici i prilagođavanje cene karte aktuelnoj ekonomskoj situaciji samo je znak poštovanja prema poklonicima našeg zvuka. Na dar i na radost njima uz svaku kupljenu kartu dobiće i DVD sa dokumentarnim filmom o tome kako je nastajao album Lavirint u Beogradu i Los Anđelesu jer Van Gogh ima potrebu da sa publikom deli i kreira svaki put novu viziju.
Story: Najavili ste da publiku u parteru očekuje lavirint. Da li je reč o virtuelnom lavirintu ili nekom scenografskom rekvizitu?
- Kod nas nikada ništa nije virtuelno i publika u parteru, koji jeste zona za najveće fanove, imaće priliku da zaista bude deo pravog lavirinta, a to kako će izgledati, za sada je iznenađenje.
Story: Šta je to što Van Gogh iznova približava klincima koji nisu bili ni rođeni kada ste stvarali neke od prvih pesama?
- Kompatibilna energija i to što smo na istoj frekvenciji s njima. Na naše koncerte dolaze i stariji ljudi sa svojom decom koji u sebi nose huk mladosti kojeg se nikada neće odreći. A na svaki njihov i i bilo kakav huk naše publike, mi pravimo zvuk.
Story: Budući da DVD sadrži dokumentarac o stvaranju albuma Lavirint, hoće li publika biti u prilici da otkrije neke vaše do sada nepoznate osobine koje ispoljavate u svakom kreativnom procesu i privatnoj komunikaciji?
- Taj materijal je autentičan i montiran je bez ikakvih ispravki i dorada, a njegova draž jeste u tome što će ljudi moći da nas vide onakvim kakvi zaista jesmo van scene i reflektora. Moje osobine su takve, kakve jesu i nemam šta da krijem. Vrlo sam svestan svojih mana kojih imam mnogo, a među kojima su nestrpljivost, brzopletost... Možda nekad nekoga povredim i uvredim, ali odmah postanem svestan toga i izvinim se. Jesam najzahtevniji, ali imam sreću da radim s ljudima koji odlično razumeju moj energetski naboj, koliko god da sam s vremena na vreme, veoma zamoran. Ipak, tolerišu mi to jer znaju da će rezultat našeg rada, biti dobar.
Story: Kada ste bili najponosniji?
- Ponosan si kada napraviš dete i daš sve od sebe da ono postane dobar čovek, da živi po moralnim, časnim i dostojanstvenim normama, svestan toga da će se pre ili kasnije suočiti sa nepravdama i zakonima ulice.
Story: Vaš sin Simon je na početku turbulentnog, pubertetskog životnog perioda. Kako vam se čini put kojim ide?
- Presrećan sam kada vidim da je put kojim ide ispravan, koliko god da su mali koraci kojima se kreće. Učim ga da pravda ne postoji i da mora da bude oprezan. Puštam da primarni instinkt njegovog kretanja odiše njegovom svežinom i da ga sam konstruiše. Voleo bih da Simon sam sebe nađe u različitim situacijama i da u svakoj od njih odmeri svoju spremnost. Ne bih voleo da ga kuražim za nešto što nije deo njegovog bića jer svi smo mi kodirani na sebi svojstven način. Trudim se da mu ukažem na to šta bi sve moglo da mu se dogodi i na šta bi sve trebalo da bude spreman. Tinejdžerski period smo svi mi prošli i često mu se nekim svojim postupcima vraćamo, ali to ne znači da smo nezreli. Voleo bih da moj sin ne odraste pre, a ni posle vremena koje je za to predviđeno i da odrasta u skladu sa svojim temperamentom.
Story: Kako komunicirate s njim? Da li u tim situacijama podetinjite i u potpunosti se spustite na nivo desetogodišnjaka?
- Tretiranje dece kao nezrelih bića mi je strano. To mi je blentavo. Ja svog klinca posmatram kao ravnopravnog sebi, u rezonima, predlozima, sugestijama i razmišljanjima.
Story: Znate li da odgovorite na sva Simonova pitanja?
- Ne znam. Često me iznenadi svojim rezonima i komentarima. Recimo, gledamo utakmicu i on ponudi neko svoje rešenje za određeni problem na terenu koje me zaista iznenadi. Zna da održi svoj stav, čak i u nekim školskim koškanjima, a tada je pravo umeće izbeći ono najgore i ostati dostojanstven. Sve te situacije su mali zupčanici koji ga jačaju, iako će ga sigurno slomiti neka cica, ali čim je došao na ovaj svet, moraće da se nosi sa svim što on nudi.
Story: Kako mu pomažete da očvrsne i suoči se da problemima na koje dečaci nailaze na ulici?
- Učim ga da poštuje zakon ulice.
Story: Zar ulica ima svoj zakon?
- Da, i on je kod nas kvalitetniji i dugotrajniji od svih vlasti i Ustava koji su se menjali. Sa ekipom s kojom sam ja odrastao, uvek sam znao da poštujem starije i nikada se nisam našao povređenim kada me neko od njih pošalje po cigarete. Kada dobiješ šamar na ulici, nema tužakanja, već bi trebalo dobro da razmisliš zbog čega je taj šamar došao, šta mu je prethodilo i čime je izazvan.
Story: Jeste li nekada dobili šamar, a da niste znali zbog čega?
- Dobijao sam šamare, ali sam ubrzo potom saznavao i zbog čega sam ih dobijao. Ozbiljni igrači se ne bave sitnim igrama i uvek procenjuju svoj postupke, a neozbiljni se ponašaju hirovito. U korenu tih uličnih zakona jeste poštovanje prema ljudima.
Story: Znači, mislite da je dobro dobiti i poneki šamar?
- Jeste, jer bi u suprotnom deca bila pod virtuelnim staklenim zvonom pod kojim bi se osećali presigurno. Zvono bi kad-tad moralo da se podigne, a kad nestane taj prividni štit, deca se prvi put rukuju sa životom.
Story: Živi li Simon pod staklenim zvonom?
- Mnogo sam srećan što moj sin ne živi pod staklenim zvonom i siguran sam da će mu to sutra mnogo značiti, između ostalog i za vaspitavanje njegove dece.
Story: Nedostaju li mu u ovoj fazi odrastanja bata ili seka?
- Nedostaju njemu, a i meni, međutim u životu ništa ne možeš da hitriš. Neke stvari ti se dogode, neke ne, pa bih odgovor na sadržaj tog vašeg lepog pitanja prepustio vremenu. Ono će sigurno dati lepši odgovor nego ja.
Story: Dobija li ljubav, s godinama provedenim u braku, drugačiju formu ili je i dalje istinska kao prvog dana?
- Sve se menja s godinama. Neki osećaji jačaju, drugi blede. Suština svega jeste da ljubav na pravi način bude prenesena na decu.
Story: Otkako ste dobili dete, jeste li sa svojom partnerkom uspostavili neku novu vrstu odnosa?
- Apsolutno. Jača poštovanje jer je to žena koja je na svet donela moje dete.
Story: A šta je sa strašću u tom odnosu?
- Strast uvek živi u mraku.
Story: Koje su vaše pritajene strasti koje vrebaju iz mraka?
- Imam ogromnu strast prema hrani i piću. A ovih dana pred turneju pored frižidera prolazim kao pored komode od koje nemam ključ.
Story: Koliko je bitna forma bračnog života?
- Zanimljivo mi zvuči priča o tome da se brak obnavlja ugovorom na svakih deset godina, što bi moglo uskoro da postane praksa u nekim evropskim zemljama. U šali kažem kako bi mogao da se obnavlja i pet godina, ali na lizing. (Smeh).
Nikola Rumenić
