- Stan sam počela da gradim deset dana pre početka bombardovanja, na mestu gde se nalazila krovna terasa. Taj projekat bio je jedan od načina da se rešim svoje razmaženosti i konformizma. Nije bilo lako imati brdo majstora danju i trošiti pozajmljen novac, a noću slušati kako padaju bombe i živeti u strepnji kako sazidano može za tren da se sruši. To je bilo uzbudljivo proleće, novinar iz Kazahstana snimao je dokumentarni film o Beogradu, nad mojom novom kućom rastao je krov, proslavljalo se dvesta godina od rođenja Puškina, a ja sam učila njegove stihove sedeći pored majstora - seća se Vjera.
Iako je odrasla u Podgorici, kao tinejdžerka se doselila u Beograd i živela kod mamine rođene sestre. U stanu broj 10 provela je čitavu deceniju s tetkom, sve dok se nije odlučila na samostalnost.
- Sada, simbolično, živim dva sprata iznad, u stanu broj 20. Kada bi se moja priča pretvorila u igrani film, on bi bio nadrealan. Iako su mi roditelji živeli u Podgorici, tata je predložio mami da se porodi u Beogradu, pa sam tako odmah iz porodilišta donesena u stan u kojem je ona odrasla. Pridržavam se izreke Mire Adanje-Polak: Nepristojno je seliti se i volela bih da do kraja života ostanem u mom potkrovlju, jer obožavam Dorćol i kraj oko Bajlonijeve pijace. U centru grada živim kao u nekom getu, tu su moja pozorišta, banke i ostali neophodni objekti, a možda krug dvojke volim jer sam Crnogorka - šali se Vjera, ukazujući na mnogo puta prepričavanu ljubav njenih sunarodnika prema srcu srpske prestonice, dodajući kako i Mima Karadžić živi na vrhu njene ulice.
- Ipak, kada ujutru ustanem, osećam se kao da sam u provinciji, pekar mi maše, a ukoliko me neko ne nađe kod kuće, ono što mi je doneo može da ostavi u radnji u mom ulazu.
Velika, terasa u obliku kvadrata nudi prelep pogled na susedne, prastare beogradske zgrade.
- Gledam svet iz ptičije perspektive - priča Vjera. – S balkona posmatram vidik, koji kao da je preslikan iz Hičkokovog filma Pogled na dvorište. Naljutilo me kada je komšija okrečio u belo prednji zid kuće preko puta, jer sam baš uživala u fasadi prekrivenoj patinom. Otišla bih odavde kada bih morala da živim na Novom Beogradu, jer me nervira tendencija za tim kako sve što je novo, nužno mora biti i lepo. Ne bi trebalo da živimo u prošlosti, ali svakako su lepši stanovi s visokim plafonima i veoma mi se sviđa arhitektura dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, ta zdanja imaju dušu. S obzirom na to da moja zgrada potiče iz 1936. godine, konsultovala sam stručnjake oko toga vredi li zidati na njoj. Međutim, nikada ne bih dozvolila da mi enterijerista i dizajner sređuju prostor u kojem živim.
O rasporedu prostorija nije brinula, jer ih u njenom stanu gotovo i nema. Širina prostora, kojoj doprinosi belina zidova i visokih tavanica, otvara se još s ulaznih vrata. Enterijer je ukrašen jednostavnim i prozračnim zavesama, koje su identične na svim prozorima. Sedamnaest drvenih stepenika vodi ka galeriji na kojoj se nalazi zavidna biblioteka, radni sto, stara šivaća mašina i drveni kovčeg star vek i po. Dve spavaće sobe su simetrične, jedna je gostinska, a druga Vjerina.
- Prozvala sam je bela soba, jer u njoj čuvam tri bela platna koja mi je poklonio pokojni slikar Cvetko Lainović. Češće spavam na donjem nivou, jer volim da ujutro, čim se probudim, ugledam svetlost koja dolazi s terase. Ovo je kuća poklona, budući da sam najveći deo nameštaja dobila. Dva ćilima nasledila sam od mamine beogradsko-ličke porodice Mandić, a treći je berberski, koji sam dobila za prošlu Novu godinu u Maroku i veoma je vredan. Volim kombinaciju bordo i ljubičaste boje, koja dominira u donjem delu stana. Stari kredenac kraj trpezarijskog stola i klavir, koji su stari oko sto pedeset godina, nasledila sam od prababe, a sve te stvari bile su u onom maminom i tetkinom stanu, dva sprata niže, pa su ih teškom mukom premeštali dekorateri pozorišta Boško Buha.
- Najpre sam sredila kupatilo, a imam dva klima uređaja i laptopa, ali nemam sve kuhinjske elemente, jer sam to ostavila za kraj. Tata mi je za useljenje kupio frižider, mama mašinu za pranje sudova, koju sam kasnije dala majstoru Radenku iz pozorišta, jer mi je napravio police ispod stepeništa, a lampice na kuhinjskom šalteru ugradio je moj drug Pop kao rođendanski poklon. Kada mi dolaze gosti, strčim kod tetke da nešto skuvam, a nadam se da će za dva, tri meseca biti gotov i taj kutak. To će biti mala posveta velikom Zoranu Radojčiću, projektantu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji je dobio sve moguće stručne nagrade i na posebnoj pločici će pisati: Ovu kuhinju je projektovao arhitekta Zoran Radojčić, ali ona nigde nije nagrađena!
Bez obzira na česta putovanja, Vjera neguje posebnu vezanost za svoje privatne odaje, kojima se uvek rado vraća.
- Ponekad mi kraj putovanja izađe na nos, jer sa svakog donosim nove sitnice. Jednom se desilo da sam se iz Crne Gore vraćala avionom u kojem je bio jedan njihov ministar i on je u razgovoru ponudio da mi obezbedi prevoz do kuće, ali kasnije se, verujem, pokajao. Putovala sam kao Ciganka, sa baštenskom garniturom za terasu i imala toliko stvari da mi je samo nedostajala kaca sa sirom, a budući da moja zgrada nema lift, on i njegov šofer vukli su na četvrti sprat moje pokućstvo. U to vreme u Podgorici su se mogle kupiti neke praktične metle i četke, koje nisam viđala u Beogradu, pa je stvar delovala još smešnije.
Vjera sa svakog puta donese i po neki novi komad nameštaja.
- Za svoj dom vezana sam više nego ljudi koji ne izlaze iz kuće. Nedavno sam se vratila iz Gruzije, a tamo mi je francuski princ Mira, potomak Napoleona po muškoj liniji, a gruzijske princeze Dadiani po ženskoj, poklonio dva noža − kinžala. Jedan služi za samoodbranu, a drugi bih trebalo da dam čoveku svog života, koji će me čuvati. Dve godine zaredom bila sam na Karibima i prvi put sam videla par lampi, čija je cena bila paprena, ali naredne godine su koštale po dvadeset i pet evra, pa sam ih kupila. Drago mi je što se svim mojim prijateljima dopada stan i kada kažem kako volim da mi poklanjaju sitnice, osete se prozvanim, pa mi obavezno nešto donesu.
Tim istim prijateljima Vjera nikada ne ostane dužna, jer je spretna u organizovanju žurki, koje se u njenom stanu održavaju dva puta godišnje.
- Proslave pravim za rođendan i kasnije, 30. septembra za imendan, kada svi dođu s odmora. Na žurki povodom useljenja bilo je oko pedeset ljudi i svi su otišli kući sa svojim portretom, jer ih je na licu mesta slikao Cvetko Lainović, koji je moj stan nazvao Citadela. Što sam starija, sve više vremena provodim kod kuće. Prošlu knjigu, Registar kreveta, pisala sam u pauzama proba, po aerodromima i putovanjima, a dve nove paralelno radim u svom domu.
Za sada, dok joj posao diktira tempo života, a česta putovanja ne skidaju osmeh s lica, glumici nije dosadno da živi sama.
- Ništa ne može da se planira, pa ni porodica. Prava ljubav je ona od koje se ništa ne očekuje, što ne traži i ne vezuje. Sve je u redu sa mnom i mojom kućom dok je volim i nisam njen rob, a drago mi je što sam se za svoj prostor sama izborila. Naiđe period kada ne izlazim iz kreveta i obično tada intenzivno pišem. Kada dođem s puta zatvorim se, vreme provodim u samoći i glumim srpsku domaćicu. Kao i drugi ljudi, prolazim kroz razne faze, ali trudim se da svaki dan budem malo bolja i zrelija.
Odrastajući u roditeljskom domu, mala Vjera je do mile volje mogla da crta po zidovima i lepi sličice, a kao odrasla žena nije imala potrebu da se, po svaku cenu, osamostali kako bi svoje ideje sprovela u delo. Ipak, romantična glumica lepo je osmislila svaki kutak doma.
- Roditelji su mi naučnici i važnije im je bilo da idem u Englesku i Ameriku kako bih učila jezik nego da menjam nameštaj. Moj otac Trifun rekao je kako ovde ima mnogo nefunkcionalnog prostora, ali ipak voli da dođe u goste. Rediteljka Tanja Mandić nazvala ga je gospodin Bergman, jer je skoro mesec dana boravio u mojoj galeriji pišući knjigu, a posle se vratio kući, uz komentar kako ne želi da mi smeta. Volim te, po njemu, neupotrebljive uglove, kao što je onaj pored pianina, u koji sam smestila dve stolice. One tu stoje kao osobe, pa u šali kažem kako su to dve babe Stanislavskog, a prisutno je tu još mnogo, samo meni znanih, priča i asocijacija.
Otkad je pre pet godina objavila knjigu Registar kreveta, sve se vrti oko komada nameštaja iz naslova, koji je možda najpotrebniji u kući.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 48. broju magazina Story, 22. avgusta 2006. godine.
