- Sestra Mirjana i ja rođene smo u ulici Miloša Pocerca i dok su baka i deka bili živi, na Avali smo provodili vikende. I pre nego što sam srela Baneta, maštala sam da se jednog dana preselim ovde. Međutim, kad mi je mama pre osam i po godina umrla, svi ti planovi pali su u vodu, jer me sve podsećalo na nju. Tata je, ipak, srušio staru kuću, koju je još pre dva i po veka podigao moj čukundeda i 1998. počeo da podiže novu. Često sam sa mužem razgovarala o selidbi, ali nikako nisam mogla da prelomim – iskrena je lepa plavuša.
- Činilo mi se da nikada nećemo realizovati tu ideju – nadovezuje se Branislav.
- Ali, sudbina je umešala prste. Imali smo goste na večeri i Biljanu su iznenada pozvali sa televizije da zameni kolegu u ponoćnom Telefaktu. Po završetku vesti, javila se da stiže za desetak minuta i sela u auto. Napolju je pljuštala kiša i mi smo čekali da se pojavi. Odjednom se, posle više od sat vremena, mokra do gole kože i sa potpuno uništenom frizurom, stvorila u stanu. Kola je ostavila nasred ulice, jer nikako nije mogla da nađe parking. Morao sam da izađem i rešim problem, a ona je za mnom doviknula: Definitivno odlazimo iz centra! Bilo je to početkom aprila, a već u maju sedeli smo u sopstvenoj bašti.
Iza visokog belog zida, u vrtu sa sveže pokošenom travom gospodari jela, koju je Biljana zasadila još kao devojčica. Ispod nje je zanimljiva fontana od šumskog kamenja ukrašena raznobojnim cvećem. Tu su i breze, tri hrasta, žalosne vrbe, lavanda i mnoštvo božura. Na popločanom natkrivenom tremu ispred ulaznih vrata, gde supružnici najradije ispijaju prvu jutarnju kafu, pažnju privlače muškatle, petunije i jedan ponosni bendžamin.
- Njega sam bukvalno vratila iz mrtvih. Sav se bio osušio, ali sam uspela da ga spasem. U stvari, ranije nisam preterano pazila na svo to dragoceno bilje, ali vremenom sam počela da ga negujem i zalivam. Bane obožava da sređuje travnjak. Napravimo nes-kafu, pustimo muziku i bacimo se na posao.
- Interesantno je da ni naši prijatelji, koji nas često posećuju, jer im dolazak kod nas dođe kao izlet, ne izbegavaju da rade. Olivera Kovačević, koleginica moje supruge, pokazala je neverovatnu veštinu u baratanju baštenskim rekvizitima. Kad se umore, nagradimo ih savršenim ćevapčićima, a i sami smo ih za ovih nekoliko meseci pojeli više nego za ceo život – šali se Bane koji je među drugovima poznat kao neprevaziđeni roštilj-majstor.
Ivkovići su se brzo uklopili u novu sredinu i meštani su ih s oduševljenjem prihvatili. Veoma su otvoreni i predusretljivi prema njima, a uvek im se javljaju sa osmehom i željni razgovora.
- Svi su raspoloženi da s nama popričaju – kaže nekadašnji ministar građevina, nauke i tehnologije.
- To nam se dešavalo i u prevozu. Naime, pošto nam je potrebno samo deset, petnaest minuta do Mostarske petlje, nekoliko puta smo napravili eksperiment i do grada krenuli autobusom. Bilo je zanimljivo, jer su nas sve i svašta pitali, pogotovo mene.
- Baneta sam upoznala preko porodičnih prijatelja i počeli smo da sarađujemo. On je bio osnivač Fondacije za borbu protiv narkomanije, alkoholizma i sekti, a pošto su neki ljudi iz mog okruženja krenuli stranputicom, sa nekolicinom kolega i drugara uključila sam se u njen rad. Postepeno smo se zbližili i zaljubili. Trebalo je da se venčamo u septembru 2004, ali mi je baka doživela moždani udar. Kada sam izgubila majku, ona je postala moj najveći oslonac. Nadala sam se da će ozdraviti, pa sam dan kada ću izgovoriti sudbonosno da pomerila za decembar. Bane mi je uvek bio pri ruci, o njoj je brinuo kao sin i to mi je zaista mnogo značilo. Živka ga je iskreno zavolela i kad sam joj saopštila da ću se udati za njega, bila je presrećna.
- Supruga se za njen život borila kao lav. Tri meseca je neprestano bila uz nju, pa smo danonoćno boravili u kući na Avali. Njena smrt donela joj je neizmernu tugu i ponovo smo odgodili venčanje. Pošto je 14. februara rođendan mog oca i na taj dan su se verili Biljanini roditelji, činilo nam se da je to najbolje rešenje.
Zvezda nekad udarne informativne emisija na BK TV, pre nego što je trebalo da obuče venčanicu, sticajem okolnosti postala je akterka još jedne drame. Naime, njen voljeni je na autoputu Beograd – Novi Sad doživeo tešku saobraćajnu nesreću i jedva izvukao živu glavu.
- Bilo je strašno. Kola su se šest puta prevrnula na bok i četiri puta preko haube. Sam Bog me spasao, izgleda da sam kod njega imao veliki kredit. Bilo mi je smrskano koleno, ali sam uspeo da se izvučem. Mnoga vozila su se zaustavila, među njima i jedan policijski automobil i neko je povikao: Dođite, možda je Bane živ, jer me, mada sam stajao nedaleko odatle, nisu videli. Odgovorio sam: Živ je, ja sam Bane, da bi me primetili. Odmah sam pozvao Biljanu da ne bi brinula, jer se ta vest brzo proširila. Pošto su me lekari sredili, sedeo sam okružen doktorima i medicinskim sestrama i pio kafu, a Biljana je prestravljena uletela u sobu. Kada se uverila da sam dobro, prvo što je rekla bilo je: A venčanje? Rešio sam da to uradimo kako smo i planirali, makar i u bolnici.
- Sa Draganom, Banetovom ćerkom iz prvog braka, odvezla sam se na mesto udesa i kada sam videla uništen auto pomislila na najgore i požurila da se uverim u suprotno. Sve se završilo dobro, a ja koja sam oduvek maštala o neobičnoj svadbi na kraju sam je i dobila.
Na snove o nesvakidašnjem venčanju podseća je slika na zidu salona sa panoramom Pariza, gde su Ivkovići pre nekoliko godina bili na romantičnom putovanju.
- Šetajući Gradom svetlosti, na obali Sene smo ugledali jedan par u društvu sveštenika i fotografa. Pošto su ovekovečili svoju ljubav, ušli su u čamac i zaplovili rekom. I ja sam poželela da se udam pod neuobičajenim okolnostima, ali nisam baš zamišljala da će moj mladoženja biti u gipsu, na jednoj nozi. Ipak, šta je tu je - smeje atraktivna voditeljka.
Biljana se odlično slaže sa suprugovih četvoro dece, a njegov najmlađi sin Luka, koji ide u osnovnu školu, i njena dvoipogodišnja sestričina Mila - savršeni su kao tandem za nestašluke. Jurnjava i prskanje dozvoljeni su isključivo u dvorištu, jer u kući ima mnogo lomljivih predmeta. Posebne vitrine rezervisane su za kristal i porculan, kao i najrazličitije figurice koje su ukućani kupovali kad god im se pružila prilika.
- Oduvek sam pazarila zanimljive sitne figure. To nam je, sestri i meni, postala pasija još dok smo bile deca. Devojčicu sa kucom, mama, sestra i ja donele smo iz Londona, keramičku cipelicu iz Španije, babuške iz Moskve, udaraljke iz Akapulka... Osim toga, navučena sam i na magnete za frižider. Hteo ne hteo, Bane je morao da prihvati taj moj običaj.
Spavaća i radna soba, u kojoj su kompjuter i mnogobrojne knjige, zauzimaju zadnji deo kuće, a kuhinja i trpezarija, smeštene neposredno pored salona iza staklenih vrata, spojene su u jedinstvenu celinu. Na policama iznad sudopere je mnoštvo začina, a tu je i mašina za sudove koju Biljana zove mala moja domaćica.
- Volim kuvanje, ali mrzim da perem posuđe. Uvek ručamo zajedno. U poslednje vreme crveno meso je retko na našem meniju, uglavnom smo na voću i povrću, koje smo zasadili iza kuće, naše je i ne prskamo ga. Seme za rukolu samo sam pobacala u zemlju i ona niče kao luda. Očarana sam. U Italiji nabavljam sosove i druge sastojke, koji jelu daju posebnu aromu. Leti smo, naravno, najviše napolju. Večeri su prijatne, temperatura je od četiri do osam stepeni niža nego u gradu. Zime su hladne, bude čak i minus dvadeset, ali imamo dobro grejanje, pa nam je super. Često u zimskoj opremi pešačimo stazom do vrha planine. Sneg je sasvim beo, čist, netaknut, pa je to istinsko uživanje.
Ana Rundo Mitić
Tekst je objavljen u 46. broju magazina Story, 8. avgusta 2006. godine.
