- Izuzetno volim svoj dom i u njemu provodim najviše vremena - počinje priču Jasmina.
- Više volim da mi prijatelji dođu u goste, nego da negde izađemo. Najbitnija mi je udobnost koju ovde imam i da mi je sve pri ruci. Šta god da radim, volim kada uživam u lepoti koju mi nude pažljivo birani predmeti. Verovatno u mom malom stanu ima više stvari nego što bi trebalo, ali nisam imala srca da se odreknem nekih od njih, iako su možda i suvišne.
Jasmina je u glavni grad došla iz Kraljeva, u kojem je odrasla i završila gimnaziju. Nekoliko puta se selila, a naposletku se skrasila na prvom spratu stare beogradske zgrade, na samom rubu čuvenog kruga tramvaja broj dva.
Veliki prozor u dnevnoj sobi, koji gleda na dvorište oivičeno belim fasadama, pruža dovoljnu količinu prirodne svetlosti, ali Jasmina često uključuje i veštačku rasvetu, što stvara prijatnu atmosferu. Pored neonki koje zauzimaju veliki deo plafona, iz svakog ugla vrebaju mnogobrojne ukrasne lampe. Njih je poznata književnica pažljivo birala u neobičnim indijskim radnjama.
Pravilo da pisci žive mirno i povučeno ne važi za našu sagovornicu. Iako uživa kada je sama kod kuće, Jasmina često priređuje sedeljke, na kojima do posebnog izražaja dolaze njene kulinarske sposobnosti.
- Kada pozovem društvo, obavezno pripremim večeru. U kuhinji postavim takozvani švedski sto, ali on se uvek pretvori u, kako volim da kažem, švedski sto na srpski način. Umesto da samo napune tanjire i jedu u drugom delu stana, gosti po pravilu u paru sedaju za sto i uživaju u hrani. Na neki način živim u izolaciji, jer se krug ljudi koje viđam sve više sužava. Pravim selekciju prijatelja, jer, kako je rekla Desanka Maksimović: Nemam više vremena... Volim kvalitetna druženja sa pravim prijateljima.
Udobna kožna garnitura smeđe boje, dovoljna je za sve njoj drage ljude. Ona se odlično uklapa u drveni nameštaj, koji vlasnica često upotpuni novim komadom otkrivenim u obližnjoj antikvarnici. Jasmina je nedavno pronašla lepo stilizovanu komodu sa malim ukrasnim fiokama, na koju je stavila interesantnu srebrnu činiju, koja je jedan od njenih omiljenih predmeta.
Jasmina izuzetno ceni poklone, čuva ih s velikom pažnjom i o njima govori s neskrivenim ponosom. Sitnice koje je donela sa putovanja često u njoj bude drage uspomene.
- Na zidovima su dela nedavno preminulog slikara Cvetka Lainovića, mog velikog prijatelja, koji mi je često dolazio u posetu sa suprugom Ljiljanom. Tu su i slike Save Rakočevića, Bate Mihajlovića i Ljube Popovića, koji je oslikao naslovne strane za moje dve knjige. Čuvam i dve slike mog oca Stanimira Rakića, kao i sestrine ikone. Na ormanu su poređane skulpture moje sestričine, koja je završila Akademiju primenjenih umetnosti. Skulpturu Koke Jankovića Molitva stavila sam na vidno mesto, kao i fotografiju sa Dobricom Ćosićem, mojim najdražim piscem. Volim da sam okružena uspomenama. Na Tahitiju sam provela nekoliko meseci, pa me na taj period podsećaju razne perle i simpatični poslužavnici koje sam odande dovukla.
Kutija s pismima, koja je dobijala od sestričina Jelene i Natalije dok su bile male, ima posebnu ulogu. Kada je tužna, njih tri ih zajedno iznova čitaju i raduju se. Jasmina je kolica za piće donela čak iz Italije.
Sve što je napisala nastalo je na malom radnom stolu, na kojem je doskora stajala pisaća mašina. Iako je za nju bila sentimentalno vezana, Jasmina ju je ipak zamenila kompjuterom. Kupila je i laptop, ako se nekim slučajem desi da inspiraciju dobije van kuće.
- Ne pišem o sebi, jer literatura koja prepisuje život nije literatura, ali ipak u mojim knjigama nije sve izmišljeno. Romani su mi na ivici stvarnosti. Pišem u sadašnjem vremenu, o intelektualnom svetu trećeg staleža, koji smeštam u prepoznatljive predele, u Beograd, na Kopaonik ili Crnogorsko primorje, a najčešće opisujem ženske sudbine.
- Veliki sam patriota - kaže Jasmina. - Ne bih mogla da živim u nekom drugom gradu. Volim Beograd i Srbiju, jer još nismo u negativnom smislu potpali pod uticaj mundijalizma. Nije nas uhvatio talas u kojem je sve otišlo do đavola, pa i muško-ženski odnosi. Teško je živeti bez ljubavi i čovek treba da se bori za svaku novu, ali i shvati kada je prethodna završena. Lepo je kada imate nekog pored sebe. Moja dela nisu samo ljubavni romani, to su knjige o smislu stvari, sudbinama, strahovima... Moto Ljubavnika glasi: Pošli smo na put, put je bio dug, a nismo ni znali da je bio krug. Bitno mi je da imam krug čitalaca koji su navikli na moj stil pisanja i što niko od njih moju knjigu ne ostavlja napola pročitanu.
- Pronašla sam ljubav svog života, ali o tome ne volim mnogo da pričam, još uvek ne delimo isti krov nad glavom. Dugo sam bila u braku, pa mi samački život potpuno odgovara. Živeti sam i biti usamljen nije isto. Psihijatri kažu da je najgora samoća udvoje, jezivo je kada ste s nekim, a ne slažete se. Najbolji odnos je možda onaj kakav su imali Sartr i njegova prijateljica Simon de Bovoar, svako od njih je imao svoj stan. Oni su se savršeno razumeli. Istina je da svaki čovek u nekom periodu ima potrebu da se osami, ja ujutro uživam u tome da bar sat vremena provedem u tišini, ispijajući kafu i čaj uz neko voće. Žena s uspešnom karijerom može da ima porodičan život samo ako je uz nju neko ko je dovoljno pametan i tolerantan da je shvati.
Jasmina Antonijević
Tekst je objavljen u 50. broju magazina Story, 5. septembra 2006. godine.
