Novinar Mihailo Medenica objavio je potresno pismo upućeno Jani, ćerki ubijene pevačice Jelene Marjanović.
Ne, neće ti biti lakše zbog toga, naprotiv, nosićeš i to breme zamišljajući kako te je kroz suze dozivala, pokušavala da te vidi, pružala ruke nekud ka tebi ali smrt je jednostavno bila hitrija…
NAJSJAJNIJA ZVEZDA NA NEBU
Ništa od ovoga ne bi trebalo da znaš, malena! Mama je otišla s anđelima i sada je ona najsjajnija zvezda na nebu, ona što ti se noću smeši i čuva te, ona kojoj mahneš i pošalješ poljubac pred spavanje, tako i ja činim, a znaš koliko mi je godina…
Ne znam, srećice, ko je ubio tvoju mamu, divno bi bilo da nikada i ne saznaš da je ubijena, ali znam ko ubija tebe čineći sve da imaš prava da prezireš kad odrasteš - mi, veliki, oni što kao tuguju nad sudbinom tvoje majke raskopavajući njen grob svakoga dana iznova, jer ništa ne prodaje novine i dušu kao „dobar“ leš nad kojim se možeš iživljavati jednako koliko i onaj koji je tog dana besomučno udarao po glavi dok nije prestala da se poznaje…
Vidiš kako i ja odvratno pišem ne razmišljajući da ćeš možda jednom, baš za ovakvo poganog dana, čitati sve i proklinjati odrasle što mama Jelenu nećeš moći da zamisliš onako lepu, nasmejanu, vedru, životnu kakva je bila ili kakva želiš da je bila, već unakaženu, raspolućenu, neprepoznatljivu od krvi, modrica, jauka i nemoći da te dozove.
Ove pesme ste sigurno čuli, ali niste znali da ih je napisala Jelena Marjanović
Ako ti je za utehu, a ne sme biti, znaj da smo upropastili još toliko života da im više i nema broja, pišući krvlju za one koji vape da s novinskih strana lipti i prska svud po stolu… Mesecima smo izvrtali grob malene Tijane Jurić, ona nije ostala bez mame već su mama i tata ostali bez nje, ali to je bilo malo, morali su znati koliko je patila čekajući da se smrt prene i krene ka njoj, nogu pred nogu, bez žurbe i želje da stigne što pre i okonča…
Na sreću i grobovi dosade! Izigramo se, iskačemo po njima, izgazimo cveće i sveće pa se umorni naslonimo na krstače zagledani kud bi mogli dalje, osluškujući gde je lelek najjači i kojom rekom suza valja zaplivati uzvodno…
Ljudi smo, pa oprosti ako ikako budeš mogla, jer tvoja je mama Jeca tako "divno" umrla da bi bila grehota ne pisati danima o jaucima, jecajima, patnji, bolu, tako „umešno“ smrskanoj lobanji i pride udariti barem još jedanput, jer ništa tako dobro kao "valjan" leš i detinjstvo koje sutra može postati jad od života, ako nam se baš "posreći"!
Ne zameri, ljudi smo, što sad da te lažemo kako je mama zaspala mirno i otišla s anđelima kad ćeš i onako znati sve, jer ti sve ostavljamo kao zalog da nas prezireš! Nisi čovek ako tako ne učiniš, a zapamti da smo mi bili ljudi prema tebi kad je bilo najteže i učinili sve da ti sutra bude još teže!
Ipak, oprosti ako ikako budeš mogla, ljudi smo, a u ljudima čuči zver i njihov je odabir hoće li se boriti s njom ili uživati gledajući je kako razgoropađena vreba iz one praznine gde je bila duša… Znaš, ne prođe dan da ne mislim na majku, ne dozvoli ni ti da prođe i ne dozvoli da izgleda ikako drugačije do onako kako je, verujem, znala da čučne i raširi ruke dok joj letiš u zagrljaj!
Jeste, to je ona najsjajnija zvezda noćnog neba, smeši ti se, bdi nad tobom, čuva te doveka! Mahni joj i pošalji poljubac, s anđelima je, lepa i nasmejana kakvu ne dozvoljavamo da je upamtiš, ali ti budi jača i bolja od nas!
Izvini, draga Jano, naše su duše pustahija, ne dozvoli da tvoja bude ni nalik! Praštaj nam kao što mi tebi nismo mogli detinjstvo, ljudi smo samo, a ljudi su…"
