Naša stručna saradnica otkriva: Kako roditelji mogu da utiču na to kakve će odnose dete imati kasnije prema prijateljima i drugim ljudima

Od samog rođenja na razvoj deteta u velikoj meri utiču ljudi koji su mu najbliži, roditelji pre svega, zatim braća ili sestre, bake, deke, osobe iz neposrednog okruženja, a u nešto starijem uzrastu vršnjaci, kao i druge značajne figure koje su deo njegovog života. Način na koji se roditelji ophode prema detetu i kako pristupaju zadovoljavanju njihovih bazičnih potreba, teme su kojima je potrebno posvetiti posebnu pažnju.

Neke od potreba koje su od izrazitog značaja za dete u svakom uzrastu jesu ljubav, nega, pažnjom, potreba za stabilnošću i sigurnošću, razumevanjem i prihvatanjem, potreba za jasnim granicama i usmeravanjem i druge.

 

Ukoliko potrebe deteta nisu prepoznate od strane roditelja ili su na neadekvatan način tretirane, to može dovesti do formiranja određenih obrazaca razmišljanja, osećanja i ponašanja kod mališana, što dalje može da se manifestuje tokom čitavog perioda odrastanja, ali i kasnije u odraslom dobu, kako na privatnom (porodičnom, partnerskom, prijateljskom..), tako i na obrazovno- poslovnom planu.

 

Strela, Alea, Ria... Najekstravagantnija imena dece naših poznatih ličnosti (FOTO)

 

Takođe, već od najranijeg perioda značajnu ulogu za razvoj dece ima i učenje po modelu, koje podrazumeva da dete usvaja ili koriguje određene oblike ponašanja posmatrajući i oponašajući osobu koja mu je model ili uzor. U ranom uzrastu dominantni uzor je roditelj, odnosno osoba koja brine i provodi vreme sa detetom. Upravo iz tog razloga, svaki roditelj iznenadi se kada od svog deteta čuje neku frazu koju on koristi, prepozna kod deteta neki sebi svojstven gest ili oblik ponašanja.

 

To je već dovoljan znak da postanu svesni u kojoj je meri značajno njihovo postupanje, ne samo prema detetu, već i prema drugim osobama i stvarima u okruženju, jer dete posmatra i usvaja viđeno, imitira i identifikuje se sa osobom za koju je emotivno vezano.

 

Način odrastanja

 

Vika i vređanje ne bi trebalo da budu sastavni deo života bilo kog deteta, ni pod kojim okolnostima (naravno, to ne uključuje situacije u kojima roditelj povisi glas, bez vređanja, kako bi sprečio dete da povredi sebe ili drugog). Međutim, ukoliko su vika i vređanje uobičajeni deo života deteta, vrlo je verovatno da će i samo dete usvojiti taj oblik komuniciranja.

 

Naravno, moguće je da se ono identifikuje i sa roditeljem koji se povlači, pa da u kasnijem životu bude pasivno i spremno da trpi, ali agresija i pasivnost kao modeli ponašanja nisu dobri uzori za dete. Zato je važno da roditelji vode računa o tome kako se ophode prema detetu, jedno prema drugom, kao i prema osobama s kojima se susreću, jer su deca koja se razvijaju vrlo senzibilna, otvorena za nove informacije i primećuju znatno više nego što roditelji misle da to mogu.

 

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...