Stručnjakinja za roditeljstvo Lizi Asa otkriva kako da reagujete u situacijama kada vam dete kaže: "Dosadno mi je".
Kada nam deca dođu i kažu da im je dosadno, roditelje često reaguju frustracijom ili osećajem krivice.
"Imaš toliko igračaka, kako može da ti bude dosadno? ", "Dosadno ti je? Evo ti spisak kućnih poslova", "Kada sam ja bio dete, igrao sam se satima bez primedbi", neke su od rečenica koje obično izgovaraju.
Lizi Asa, stručnjakinja za roditeljstvo, koja je 10 godina provela u radu sa zauzetim porodicama na podsticanju samostalne igre, objašnjava da takve reakcije ne daju rezultate.
Satlno nuđenje rešenja stvara zavist, a slanje deteta da se samo snađe može da deluje kao odbacivanje, piše CNBC.
NE PROPUSTITE
Roditelji ne mogu i ne treba da budu stalni izvor zabave. Na taj način mogu samo da pregore, a i da deci uskrate priliku da razviju neke važne životne veštine.
Sledeći put kada vam dete dođe sa rečenicom da mu je dosadno, probajte ovih pet rečenica kako biste ga ohrabrili da se samostalno igra:
Imam nekoliko minuta. Reci mi malo više o tome
.
Prvo se zapitajte da li ste se tog dana zaista povezali s detetom. Ne kroz usputne radnje poput kuvanja ručka ili podsećanja na obaveze, nego kroz pravi kontakt, makar i dve minute.
Često izjave poput „dosadno mi je“ zapravo znače: „Trebaš mi“ ili „Ne znam šta bih bez tvog usmeravanja.“
Kratko povezivanje može biti dovoljno da se dijete ponovo oseti sigurno i spremno za samostalnu igru.
Pitam se da li tvom telu treba nešto pre svega
Dosada je ponekad samo maska za osnovnu potrebu – glad, umor, potrebu za kretanjem ili emocionalnu regulaciju. Možda je detetu pao šećer, dugo je bilo u kući ili je iscrpljeno, ali to ne zna da izrazi.
Pre podsticanja na igru, proverite te osnovne potrebe. Tek kada su zadovoljene, dete će se lakše zaokupirati nečim drugim
Valjda ne želiš da ti ja biram šta ćeš raditi? Mogu, ali onda će to biti neki kućni posao.
Ova zaigrana rečenica menja dinamiku – dete sada odbija vas, a ne obrnuto. Tako uklanjate osećaj odbacivanja i podstičete njegovu autonomiju.
Poruka je jasna – dete zapravo već zna šta želi da radi, samo to treba da osvesti.
Razmisli o ovome: da li želiš da ponoviš nešto poznato ili da isprobaš nešto novo?
Umesto da mu nudite ideje, dajete mu okvir za razmišljanje. Time dete podstičete na procenu sopstvenog raspoloženja i želja.
Vremenom će samo razviti unutrašnji dijalog: „Dosadno mi je… želim li nešto poznato ili novo? Možda ću opet graditi tvrđavu, ali ovaj put ču dodati i tunel.“
Razumem, teško je kada ne znaš šta dalje. Možda ti treba malo vremena da smisliš.
Kada ste sigurni da su potrebe za povezanošću i osnovne fizičke potrebe zadovoljene, priznajte detetu da je dosada neprijatan osećaj. Možete dodati: „Biću ovde i slagati veš, pa me zovi ako me trebaš.“
Na taj način dete ne ostavljate samo s osećajem frustracije – dajete mu prostor da kroz njega prođe i nauči da dosada nije problem koji treba hitno „rešiti“, već prilika da samo otkrije šta želi da radi.
BONUS VIDEO
Ovako će funkcionisati alimentacioni fond - svako čiji roditelj ne ispunjava obaveze izdržavanja ima mogućnost potraživanja naplate
NE PROPUSTITE
