Jedna mama iz Beograda podelila je tešku priču o svom sinu, njegovom polasku u školu i nasilju koje je trpeo od strane svojih vršnjaka.
Vršnjačko nasilje je vrlo ozbiljna tema, kojoj je potrebno posvetiti naročitu pažnju, osloniti se na roditelje, na učitelje i sve one koji detetu, bilo žrtvi bilo nasilniku, mogu pomoći da prevaziđe ovaj problem.
Teške priče dece žrtava su svuda oko nas, iako retko dolaze do izražaja. Mališani obično ćute, a roditelji se trude da priču zadrže što dalje od očiju javnosti.
Jedna mama iz Beograda, čiji sin sada ide u treći razred, ispričala je za Yumamu tešku priču o njegovom polasku u školu.
"Moj sin je vrlo fino dete. Odmalena on je bio jako kulturan i nasmejan, a dinosauruse i sada obožava. Voli životinje i obožava da se igra. Kao i većina dece.
Kada je krenuo u osnovnu školu svi smo bili uzbuđeni, a niko nije očekivao ono što se zapravo desilo.
Pored privikavanja na školski sistem, na učiteljicu i drugare, nismo očekivali ništa neobično.
Ipak, vremenom smo primetili da je sve tiši. Počeo je da 'gubi' igračke, a iz škole je dolazio gladan kao da celoga dana nije jeo, iako je užinu odneo u školu. Sve smo to pripisivali navikavanju na školu i ozbiljniji način života.
Ipak, on je i dalje ostajao bez svojih igračaka, a bio je i sve tužniji. Postala sam zabrinuta i pokušala sam da izvučem informacije. Nakon dosta razmišljanja i razgovora, uspela sam.
Jednom je smogao snage i ispričao mi je šta je zapravo problem.
Jedan dečak iz odeljenja voleo je da zavodi red. Svakog dana mu je uzimao nešto - igračke, užinu, šta god da je moj sin imao kod sebe. Kako je moje dete fino i mirno, nije želeo da se raspravlja niti se suprotstavlja svom drugu. A plašio se.
Birao je lakši način - da mu daje što traži, kako bi ga što pre ostavio na miru. Odrekao se igračaka, bio je gladan jer mu je redovno uzimao užinu, a nakon nekog vremena saznala sam da je bilo i fizičkog kontakta.
Da, to su deca. Da, imaju razmirice. Ipak, to je dovelo do toga da moje dete bude uskraćeno za sopstvene stvari, da bude u strahu od drugara iz odeljenja, da bude neprestano na oprezu.
Učiteljica je to primetila, ali se čini da je ćutala o ovom problemu sve dok sami nismo reagovali. Uključeni su u ceo razgovor i roditelji tog dečaka i stvar je rešena.
Moje dete je mesecima trpelo maltretiranje u školi, i to u prvom razredu, kada je tek kročilo u taj potpuno novi svet. Doživeo je tugu, strah, bol, bio je izgubljen i nesiguran. Nije se osećao dobro.
Škola ne treba da bude to, ona treba da bude lepo i srećno okruženje za decu.
Ne znam da li su roditelji tog dečaka preduzeli nešto u vaspitanju, ali i to dete se popravilo. Ne pravi probleme više, mirniji je i sada se jako lepo igra sa mojim sinom.
Bilo je teško, i meni, a kamoli njemu, ali pregurali smo. "
Anonimna mama iz Beograda
Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.
